Одржан округли сто „Превлака – питање суверенитета Црне Горе и Боке Которске“: Ако Хрватска посједује Рт Оштро а тражи и море онда су наши бродови у ризику!
Са Округлог стола који је јуче, у организацији Савјета НВО Боке Которске у сарадњи са херцегновским ОБНОР-ом, организован на тему “Превлака – питање суверенитета Црне Горе и Боке Которске”, послата је порука да се питање рта Оштро и Превлаке не смије третирати као успутна препрека на путу ка ЕУ, већ као прворазредно државно питање. Учесници од надлежних државних органа захтијевају одговоран и државнички приступ који ће заштитити територијални интегритет Црне Горе, уз снажну подршку стручне јавности и локалне заједнице Боке Которске.
Организаторе и учеснике округлог стола, у име домаћина и покровитеља догађаја, поздравио је потпредсједник Општине Иван Отовић који је казао да је изузетно значајно да се баш у Херцег Новом говори о овом, како је рекао прије свега, “политичком питању које може да обликује како будућност наше општине, тако и Црне Горе”. Питање граница, по ријечима Отовића, темељ је државе око којег се мора постићи национални консензус.
-Ми имамо обавезу да штитимо оно што сматрамо да је наш интерес. Нажалост, у друштву попут нашега, гдје постоје подјеле, које трају већ деценијама, ми не можемо да се окупимо око нечега што би могли назвати заједничким националним интересом јер многе ствари у црногорском друштву нису још дефинисане. Питања попут овога мислим да могу да уједине велики број грађана Боке Которске и Црне Горе. Посебно је значајно да се чује и ријеч невладинога сектора, јер они могу и морају да утичу на доносиоце одлука, казао је Отовић.
Како је рекао, упркос томе што се о питању Превлаке неће одлучивати на локалном нивоу обавеза и локалних самоуправа је да се активније укључе у рјешавање оваквих питања.
-Знамо да ову ситуацију у којој се налази Црна Гора многи желе да искористе како би уцјењивали, али ми морамо показати да посједујемо и државничко знање и државничку мудрост, без обзира на све отежавајуће околности које постоје, како у црногорском друштву, тако и у, да кажем, полицентричној и разнородној политичкој сцени у Црној Гори. Значи, и академска јавност и невладин сектор и доносиоци одлука овдје морају да дају свој допринос. Потребно је наћи минимум заједничкога дјеловања, јер кад се утврде границе, знамо сви колико се оне тешко мијењају. Поготово данас у уједињеној Европи. А ако је ко патио због прекрајања и неправедних граница, то је наш народ. Треба извлачити поуке из прошлих времена. Треба бити проактиван. Не треба пристајати на све, али треба бити и припремљен, рекао је Отовић и закључио да “питање Превлаке није нешто што треба да гура један политички ентитет, јер и то је оно што чини једно друштво друштвом, један народ народом”.
По ријечима предсједника Савјета НВО Боке, Машана Ерцеговића, скуп је инициран “као одговор на императивне захтјеве Републике Хрватске који су се интензивирали након давања сагласности на затварање поглавља 31 крајем 2024. године”. Сматра да су ови захтјеви, који се тичу стратешких питања државне границе и територија, посебно оптерећујући за становнике Боке Которске. Ерцеговић је казао да постоји оправдана забринутост због „нетранспарентних“ преговора који се одвијају „испод радара“ јавности, док се истовремено у медијима пласирају информације да су разговори на добром путу, што, како каже, сугерише на могуће компромисе на штету државног интегритета.
-Ови захтјеви не представљају било какве реформе детерминисане приступним преговорима наше државе с Европском унијом, које треба усвојити и имплементирати, како често чујемо у нашем друштву, како би испунили услове за приступање у чланство Европске уније. На нашу жалост, каснија дешавања су потврдила сва наша предвиђања и ставове, што потврђује и проблематика којом ће се бавити и данашњи скуп, односно округли сто. Полазећи од ових ставова, сматрамо да је тема данашњег скупа Статус Рта Оштро и разграничење на полуострву Превлака најважније актуелно политичко питање од државног значаја у нашој земљи, да не може бити посматрано као краткорочни проблем у приступању у чланство Европске уније, већ као државно питање од историјског значаја, рекао је Ерцеговић.
Професор др Жарко Лековић се у излагању осврнуо на стратешку важност полуострва Превлака из перспективе Хрватске и Црне Горе, односно на права двије државе на територијални интегритет и потребе за несметаним приступом отвореном мору.
Са хрватске тачке гледишта, Превлака је питање територијалног интегритета и суверенитета. Губитак Превлаке значио би да Хрватска губи контролу над најјужнијом тачком своје обале. За Црну Гору географија је овдје врло јасна… Улаз у Боку Которску је широк једва пар километара. Ако Хрватска посједује Рт Оштро, западна страна улаза, и прогласи своје територијално море од 12 наутичких миља ка отвореном мору, Црна Гора се суочава с ризиком да њени бродови одмах по изласку из Боке улазе у хрватске територијалне воде. За Црну Гору је ово питање слободне пловидбе и економске безбиједности, казао је Лековић.
Професор др Милан Милановић у фокус излагања је ставио Дејтонски споразум и ток преговора који су се водили непосредно након тога а о којима се, како је рекао, врло мало говори.
Како је рекао преговори о Превлаци и размјени територија током 1996. године представљали су покушај финализације дејтонских принципа кроз директне територијалне компензације. Срж преговора чинио је непотписани споразум о начелима размјене територија који је дефинисао три стратешка правца дјеловања. Први правац подразумјевао је уступање дјелова залеђа Дубровника (из састава Федерације БиХ и Републике Српске) Републици Хрватској. Други правац се односио на омогућавање излаза Републике Српске на море кроз договорени територијални појас који би уступила Хрватска. Трећи кључни елемент била је размјена територије Превлаке (подручје Рта Оштро) између Републике Српске и Црне Горе, уз сагласност Босне и Херцеговине. Слободан Милошевић је инсистирао на томе да је оваква размјена „логично и обострано корисно решење“, док је Фрањо Туђман примарно тежио демилитаризацији и слободи пловидбе, не искључујући даљи дијалог о територијалним корекцијама.
– Помињање дипломатских и државничких договора из Дејтона и данас послије тридесет година везано за неостварено, праведно и трајно разграничење на Превлаци и на копну и на мору има смисла утолико што показује све проблеме који недвосмислено проистичу из геостратешких интереса великих сила које се ломе преко леђа малих. У конкретном случају чак и договорена размјена територија, као изгледно и за све стране прихватљиво рјешење, пропада када када главна сила од тога одустане. Стратешко рјешење из Дајтона из 1995. је замијењено привременим потписивањем Протокола Савезне Републике Југославије и Хрватске о привременом режиму уз јужну границу 2002. године, рекао је Милановић.
Превлака, односно РТ Оштро, каже Милановић, и у Дејтону и касније је означено као спорна територија.
-И пошто очигледно Дејтон, дејтонски концепт због интереса великих сила није успио, иако је предлаган од стране неспорних политичких ауторитета с наше стране, а имајући у виду и катастарске и власничке и демографске и судске и управне и војне и привредне и поморске и комуникационе и друге документе, као наравно, и експертске међународно правне и друге анализе и искуства као историјски утемељена сазнања о произвољност дејтонских граница, мислим да због свега тога актуелне власти Црне Горе данас ни убудуће у међудржавном разграничењу не смију одустати од својих виталних државних и народних интереса, нити подлећи било чијим јефтиним обећањима или пак недобронамјерним савјетима и уцјенама, закључио је Милановић.
Представник Матице Боке Драго Шеровић подсјетио је на активности које су Општина Херцег Нови и ова НВО водили током преговора о Превлаци 2002. године, истичући да је локална заједница инсистирала да буде укључена у процес и да се ово питање не рјешава на штету Боке и Црне Горе. Он је подсјетио да су захваљујући Матици Боке чланови тадашње Савезне владе дошли у Херцег Нови да им дају извјештај о питању Превлаке.
Тада су нас обавијестили да је за сва неријешена питања са Републиком Хрватском задужена Експертска комисија састављена од чланова савезне администрације и чланова Владе Црне Горе. Експертска комисија је по питању Превлаке имала два састанка са одговарајућом комисијом Републике Хрватске. На првом састанку су договорена протоколарна питања и утврђена динамика рада, а на другом је свака страна изнијела свој предлог рјешења. Трећи састанак је планиран у августу, када би свака страна документовала своје предлоге рјешења. Тој Експертској комисији су предата сва документа у вези Превлаке којим је располагала Општина Херцег Нови. У директном разговору истакнуте су све посљедице евентуалног неправичног рјешења за Боку, Црну Гору и Савезну Републику Југославију и захтијевано је да се питање Превлаке не рјешава у пакету са осталим спорним питањима, јер Превлака не може бити ствар трговине. Такође, захтијевано је да општина Херцег Нови буде у сталном контакту са члановима комисије. Питање Превлаке је расправљано и на 15. сједници Скупштине општине одржаној 17.06.2002. године, гдје је предсједник Ђуро Ћетковић детаљно информисао одборнике о свим добијеним информацијама од чланова експертске комисије. Шестог септембра у општини је израђена и дистрибуирана информација о основама за рјешавање разграничења Савезне Републике Југославије са Хрватском у зони Превлаке, у којој је садржана анализа докумената млетачког и аустро-угарског периода, периода Краљевине Југославије и Федеративне Републике Југославије, казао је Шеровић, истичући да су изради овог документа умногоме допринијели чланови Матице Боке, попут пуковника Мирослава Телебака, доктора Илије Павловића и других.
Он је подсјетио и да је Протокол из децембра 2002. године успоставио привремени режим на том подручју, наглашавајући да је њиме било прецизирано да се „ни на који начин не прејудицира разграничење између двије државе.
„Превлака не може бити ствар трговине“, поручио је Шеровић, истичући да је интересовање грађана за ово питање тада било огромно и да је Херцег Нови активно учествовао у праћењу преговора и спровођења постигнутих договора.
Професор међународног права Бранко Ракић оцијенио је да питање Превлаке није ријешено Протоколом из 2002. године, већ да је њиме успостављен привремени режим који не прејудицира коначно разграничење између Црне Горе и Хрватске. Говорећи о европским интеграцијама, упозорио је да чланство у Европској унији није право које се аутоматски стиче испуњавањем услова, јер свака држава чланица може блокирати пријем кандидата.
Протокол из 2002. године представља привремено рјешење које не прејудицира коначно рјешење. Ако дође до поновног преговарања о трајном режиму, треба да се вратимо на тачку гдје су преговори стали у тренутку када је уведен привремени режим, казао је Ракић.
Он сматра да је Превлака са безбједносног аспекта од много већег значаја за Црну Гору него за Хрватску, те да би будуће преговоре требало водити ослањајући се на раније преговарачке позиције и документа која, према његовом тумачењу, иду у прилог црногорским захтјевима.
-Чињеница да никаква делимитација у спорном региону никада није била спроведена у историји, доказује да тврдња Републике Хрватске да Савезна Република Југославија жели да промијени међународно препознате границе, није тачна. Савезна Република Југославија жели само да успостави међусобну, међудржавну границу са Републиком Хрватском у јужном сектору, на основу међународног права и на основу принципа једнакости, зато што је то обавеза двије државе од међународног значаја. Даље, чињеница да се питање Превлаке сматра спорним у Савјету безбједности, под агендом “ситуације у Хрватској”, је резултат инерције створене специфичним условима у којима је посматрачка војна мисија Уједињених нација на Превлаци формирана као независна мисија, тако да то не може да буде од правног и политичког значаја, поручио је професор Ракић.
На округлом столу је прочитан реферат адмирала Бошка Антића, који није могао да присуствује, и који је између осталог нагласио да данас, са војног становишта, сама Превлака као објекат, представља кључ одбране Боке Которске, јер се са њега контролише не само улаз у Бококоторски залив него и територијално море у његовом ширем захвату.
-Она као одбрамбени објекат не представља никакву опасност за Републику Хрватску, не угрожава пловидбу у међународним водама и због тога нема разлога да не припадне Црној Гори, чији је природни дио, саопштио је Антић.
Учесници округлог стола су јасно нагласили да захтјеви Хрватске нису дио реформи детерминисаних приступним преговорима с ЕУ, већ представљају аутентичан државни интерес сусједне државе произашао из дисолуције бивше СФРЈ. Истакнуто је да билатерални односи не би смјели утицати на статус будуће чланице, позивајући се на раније примјере попут спора око Пиранског залива између Хрватске и Словеније.
У закључцима округлог стола учесници су истакли да је заштита суверенитета, територијалног интегритета и државног достојанства Црне Горе врховни приоритет сваке власти, те да питање разграничења са Републиком Хрватском, укључујући статус рта Оштро и Превлаке, представља кључно државно и безбједносно питање.
Оцијењено је да у историјском и међународно-правном контексту Црна Гора и Бока Которска нису увијек имале равноправан третман у процесима разграничења, укључујући и период дисолуције бивше СФРЈ, при чему се посебно оспоравају правни ефекти тумачења Бадинтерове комисије у дијелу који се односи на републичке границе.
Учесници су нагласили да се актуелни привремени режим на Превлаци, успостављен Протоколом из 2002. године, не може сматрати коначним рјешењем и да евентуално трајно разграничење мора бити резултат договора који не доводи у питање територијалну цјеловитост Црне Горе.
Закључено је да се, у случају изостанка правичног рјешења у билатералним преговорима, треба задржати постојећи привремени режим, уз противљење преношењу спора на међународну арбитражу или судске инстанце.
Такође је истакнуто да Бока Которска треба да има институционално учешће у државним тијелима која се баве питањем разграничења, с обзиром на директан значај који ово питање има за локалну заједницу.
У дискусији су данас осим најављених говорника округлог стола учествовали и грађани: Милош Вукчевић, Мирослав Телебак, Оливера Доклестић, Перица Ђаковић…
(Извор: РТХН)
ПРИЛОЗИ:
1. Реферат Бошка Антића, контраадмирала у пензији
7. јуни 2026.
СА ПРЕВЛАКЕ СЕ КОНТРОЛИШЕ УЛАЗ У БОКУ КОТОРСКУ
Од избијања југослoвенске кризе један од најзначанијих спорних објеката разграничења бивших чланица Федерaције јесте Превлака – полуострво са кога се веома лако контролише Бококоторски залив и велики део Територијалног мора Црногорског приморја. Данас са војног становишта сама Превлака, као објекат, представља кључ одбране Боке Которске, са њега се контролише, не само улаз у Боку Которску, и територијлано море у његовом ширем захвату. Она као одбрамбени објекат не представља никакву опасност за Републику Хрватску, не угрожава пловидбу међународним водама и због тога нема разлога да не припадне Црној Гори, чији је природни део.
Издужено полуострво (дуго 2600 и широко на најширем делу 500 матара) Оштра – познато и по називу Превлака добивеном по уском делу који га раздваја од Кобиле – с изменом и заоштравањем војнополитичке ситуације на Јадранском мору постало је војногеографски објекат оперативног, ако не и стратегијског, значаја за Савезну Републику Југославију, а данас, после осамостаљења, за Црну Гору.
Превлака је значајан објекат са војног становишта, јер представља једну страну улаза у Бокоторски залив. Одувек је то био пункт са кога се контролисала пловидба кроз теснац, а изгрдањом поморског утврђења у Боки Которској и постављањем оруђа обалске артиљерије на њега то је постао објекат од кога је зависила безбедност целе Боке Которске. Другим речима, тај објекат је контролисао и целу Боку Которску.
Бока Которска је током историје била војничко упориште свих освајача који су избијали на обале Јадрана. Ко је држао Боку Которску, држао је и Превлаку као саставни део Боке Которске. У протекла два века била је велико поморско утврђење и ослонац ратним морнарицама, јер је сама по себи природна војнопоморска база. Тај свој значај никада није изгубила, иако је после Другог светског рата донекле стављена у други план, али то није учињено на основу војних аргумената већ због политичког разлога. Одговорни су желели да се сва Ратна морнарица концентрише у средњодаматинско подручје (Сплит и Шибеник)
Данас Превлака представља објекат који по својим географским, историјским, демографским, привредним и свим другим карактеристикама мора остати у саставу Боке Которске као његов нераздвојни део. Са војног становишта сама Превлака, као објекат, представља кључ одбране Боке Которске, са њега се контролише, не само улаз у Боку Которску, и територијално море у његовом ширем захвату. Она као одбрамбени објекат не представља никакву опасност за Републику Хрватску, не угрожава пловидбу међународним водама и због тога нема разлога да не припадне Црној Гори, чији је природни део.
Поред географских, историјских и других аргумената који иду у прилог наведеној тврдњи нема разлога да Превлака не припадне Црној Гори упориште у то се налази у актима међународног поморског права, па и у његовом најважнијем документу – Конвенцији Уједњених нација о праву мора. Када би остале садашње границе, односно оне на којима инсистира Хрватска и које су тенденциозно уцртане, онда би улаз у Боку Которску, између острва Мамуле и полуострва Превлака, био подељен између две суседне државе, па би страна која држи Превлаку могла у сваком моменту да спречи пловидбу кроз теснац бродовима Црне Горе, а опстанак ратних бродова у тако затвореном базену био би немогућ.
Када је реч о Конвенцији Уједињених нација о праву мора према њеном члану 15. разграничење територијалног мора између држава чије су обале сучелице или се додирују могуће је решити на други начин, који би био праведнији и у складу са наведеним агументима. Тај члан гласи:
„Кад су обале двију држава сучелице или се додирују, ниједна од тих двију држава није овлашћена, ако међу њима нема другачијег споразума, проширивати своје територијално море преко црте средине којој је свака тачка једнако удаљена од најближих тачака полазних црта од којих се мери територијално море тих двију држава. Ова се одредба, међутим, не примењује онде где је због разлога историјског значаја или других посебних околности нужно разграничити територијално море на други начин.“
Последња реченица цитираног члана даје Црној Гори право да захтева да се баш на тај „други начин“ одреди граница у овом подручју, јер ту поред историјског, географског, демографског и привредног постоји низ других, па и војни разлог, јер Превлака представља објекат који гарантује безбедност пловидбе Бококоторским заливом, али и одбрану у случају војног угрожавања. За супротну заинтересовану страну таквих аргумената нема, осим вештачки уцртаних граница, за шта се не може наћи сличан пример у свету. Супротна страна не може оправдано тврдити да ће таквим решењем војно бити угрожена, јер све што се буде налазило на Превлаци може се наћи и на Луштици са истим ефектима. Обратно је сасвим другачије – војним запоседањем једне стране улаза у Боку од друге државе, мења се све.
Видљиво је да Црна Гора не може пристати да Превлака остане у саставу Хрватске, којој никада током историје није ни припадала, па према томе позивање на „повијесне границе“ у потпуности је неаргументовано. О томе гвори и литература у којој се историјски обрађује ова тематика, напр. Поморска енцикопедија, књ. 1, издање Југословенског лексикографског завода коју су у потпуности уређивали кадрови из Хрватске.
2. Реферат за округли сто : Превлака – питање суверенитета ЦГ и БК
Др Машан Ерцеговић Предсједник НВО Боке Которске
Херцег Нови 20.06.2026.год.
LIBERTAS NON PRO AURO VENDITUR
– СЛОБОДА СЕ НЕ ПРОДАЈЕ ЗА ЗЛАТО
Још од давних времена Бока Которска је била атрактивна за насељавање имајући у виду да пронађени праисторијски цртежи у Липцима код Рисна свједоче да је била насељена јоћ у рано бронзано доба, око 3000 година прије нове ере.
Прво веће насеље град (Рисан) датира из 5 – 3-ег вијека прије Христа и основало га је илирско племе Ризунити, по којима је у античко вријеме Бока Которска била препозната као Рисански залив (Sinus Rhizonicus). Град је након оснивања постао дио Илирске државе а највећи успон је доживио за вријеме владања краљице Теуте која је у њему и столовала.
Од тада па надаље атрактивност Боке Которске за насељавање и живот континуирано расте, како због њеног природно-амбијенталног крајолика, тако још и више због конфигурацијењеног залива и географског положаја у оквиру тзв. средоземног ареала који је заједнички позиционирају као изузетно значајни геостратешки простор и положај. Наравно, геополитички и геостратешки аспект њеног положаја се кроз епохе мијењао, био више или мање битан, у зависности од одговарајућих околности и снаге заинтересованих страна , али никад није у потпуности ишчилио па ни дан данас. Њен геостратешки значај се посебно смањио стварањем државе јужних словена у току двадесетог вијека када цијела источнојадранска обала постаје саставни дио заједничке државе.
Значај Боке Которске и њеног залива у геостратешком и геополитичком смислу поново расте након насилне дисолуције бивше заједничке државе и када, природно, Бока Которска остаје прво у заједничкој држави Србије и Црне Горе а посебно након црногорског изласка из те државне заједнице 2006. године, када бококоторски залив и Бока Которска остају у границама новоформиране државе Црне Горе. Колико Бококоторски залив постаје наново геополитички и геостратешки значајан посебно свједочи чињеница са колико упорности дипломатија и влада Републике Хрватске(1) настоји да у свој територијални портфолиј упише и Рт Оштро на полуострву Превлаци на улазу у бококоторски залив димензија 2,5 х 0,2/1,2 км, односно ц-ка 2,6 км квадратних, и тиме створи предуслове за формирање границе на мору у бококоторском заливу са сусједном Црном Гором и тако један аутентичан примјер природног залива са унутрашњим водама претвори у међународне, при чему скоро у потпуности игнорише све битне аспекте који предоминантно утичу на коначно рјешење статуса тог простора, почев од историјских па закључно са формалноправним.
Управо, ова околност, да би се прихватањем хрватског захтјева Бококоторски залив претворио у међународне воде и тиме угрозио његов статус унутрашњих вода по закону о мору и међународној Конвенцији о праву мора и увела подијељеност надлежности над његовим управљањем и контролом између двије државе и угрозила територијална цјеловитост Боке которске и територијални интегритет државне територије Црне Горе, из чега би призлазили и низ других неповољних околности, прије свега војнобезбједносних, обавезују нас на заштиту како залива,тако и цјелине Боке Которске, коју смо као такву добили у насљеђе од својих предака.Како је неспорно да се овдје ради о територијалној цјеловитости Боке Которске и њеног залива, и о територијалном интегритету државе Црне Горе а тиме и државном суверенитету Црне Горе у међународном јавном поретку, гдје се суверенитет(2)` посматра као кључни атрибут слободе који је много пута потврдила и сама учитељица живота, онда је актуелност латинске максиме „Libertas non pro auro venditur – Слобода се не продаје за злато“ више него несумњива и прикладна проблематици.
Из наведених разлога, сматрам неупитним да се ова проблематика тренутно треба третирати као најважније државно питање Црне Горе и у заштити територијалне цјеловитости Боке Которске а тиме и државног интегритета Црне Горе, и да ову проблематику треба сагледати из најмање три аспекта : историјског, географског и формално-правног.
I
Историјски приступ овој проблематици није условљен само чињеницом да се у конкретном случају ради о доношењу одлуке од историјског значаја, већ о намјери да се кроз један спознајно – информативни садржај упозна јавно мњење и државни органи, свакако, о оправданости залагања да конкретна територија, ма колико била мала, слиједом историјског континуитета припада Боки Которској, па тиме и Црној Гори и да оне имају историјско праву на њу. Стога је не само опортуно, него, и неопходно указати на сљедеће историјске неупитне чињенице :
- од нестанка српске средњевјековне државе па све до краја 17-тог вијека и Пожаревачког мира 1718.године,Бока Которска и њен залив су били подијељени између Османске царевине и Млетачке републике;
- Пожаревачким миром(3) се у политичком и административном смислу обједињава Бока Которска као једна цјелина која у разним облицима и раличитим државама траје све до педесетих година двадесетог вијека;
- Бока Которска у току свог историјског трајања никад, не само да није била као цјелина или неки њен дио у саставу неке хрватске државе, него, ако се изузме период другог свјтског рата и тзв. Независна држава Хрватска, никада се није ни граничила са било каквом хрватском државом;
- Бока Которска је у слободну и независну југословенску државу ушла својом заслугом, својом слободно изражено вољом, територијално цјеловита и самостално;(4)
- у југословенском периоду заједничке државе једине двије територијално уставно регулисане територије у оквиру којих је Бока Которска била дефинисана као административно-територијална цјелина биле су Области у Уставу из 1921. и Бановине из 1931.године;
- административне границе република у Новој Југославији никада нису, нити разматране нити усвојене од стране Народне скупштине Југославије, те као такве нису ни могле бити третиране као уставна категорија, а камоли бити проглашене за међудржавне;(5)
- посебна специфичност у вези овог питања је да ни приликом распарчавања Краљевине Југославије, нити полуострво Превлака па тако ни Рт Оштро ни завријеме другог свјетског рата Римским уговором(5) који су потписали савезници, Мусолини и Павелић,нису припадали тзв. НДХ, а након капитулације Италије 1943.године ни Њемачка ништа у том смислу није промијенила;
- такође, једна од специфичности везаних за Превлаку је та што граница на Превлаци није нигдје ни споменута, ни послије другог свјетског рата, чак ни у закључцима и предлозима партијских органа Комунистичке партије Југославије према којима су установљене тзв.административне границе а посебно не на некој уставној, односно, одлуци државних органа:
- све напријед изнесено конклудентно значи да Република Хрватска своје историјско право на дио полуострва Превлаке не темељи ни на једној историјској чињеници која је директно и непобитно везана за неку неупитну историјску хрватску државу и из те чињенице проистеклом праву;
II
Географски аспект питања разграничења на полуострву Превлаци, како му и сам назив имплицира, са собом носи разматрање оних питања која су детерминисана управо тим аспектом тј. географским положајем.
Стога, будући да је у питању разграничење, па тиме и дефиниција државне границе, неизоставно сепрво намеће питање потенцијалневојнобезбједносне сигурности наше државе како са билатералног, тако и са геостратешког аспекта, затим, са аспекта статуса бококоторског залива по основу Конвенције о праву мору и на крају, ништа мање важно, са аспекта правичности по питању расподјеле источнојадранске обале бивше заједничке државе.О значају рта Оштро у геостратешком и војнобезбједносном смислу за потребе овог излагања и садржаја овог реферата довољно је навести чињеницу да је рт Оштро већ након Бечког конгреса 1814.године и подпадања Боке Которске под власт Хабзбуршке монархије одмах стављено под војну контролу а изградњом Тврђаве – фортификационог објекта 1853.године претворено у војно упориште и од тада па све до насилне дисолуције бивше заједничке државе СФРЈ деведестих година прошлог вијека био је у државном власништву и под контролом војске која је припадала тој држави као једина регуларна војна сила.
Статус бококоторског залива са аспекта Конвенције Уједињених нација о праву мора усвојене 1982. године(6) на Јамајци носи посебан значај из два разлога, прво, зато што су њом дефинисана правила која одређују која се морска увала може сматрати заливом и са аспекта површине коју захвата и какав је третман вода које су захваћене том увалом уколико испуњава прописане димензије о величине површине.
Бококоторски залив испуњава све дефинисане захтјеве по Конвенцији о праву мора и увијек је имао статус унутрашњих морских вода и дефинисан у домаћем и међународном праву као „унутрашње морске воде“. Јасно је да свака промјена овог статуса имплицира крупне и неповољне посљедице, како је то напријед већ и речено, по статус бококоторског залива са аспекта међународног права о мору, статус заливских вода које постају међународне, мијења се надлежност над тако дефинисаним водама и доводи се у питање статус Боке Которске у погледу територијалне цјеловитости и државног суверенитета и територијалног интегритета наше матичне државе Црне Горе у међународном јавном поретку.
На крају, принцип правичности са географског аспекта подразумијева аналитички приказ карактеристика овог полуострвског простора са аспекта припадности цјелини Бококоторског залива и са аспекта начела правичности у погледу територије која се дијели приликом разграничења. Карактеристично је да овај копнени полуострвски простор има одређене особине морског ареала са различитим правним статусом, тако спољна страна према отвореном мору везује за себе правне институте међународног права, док улазни базен представља унутрашње воде и у случају дефинитивног разграничења на мору би представљао територијалне воде двије државе. Управо ова околност намеће обавезу обазривости и значај одлуке о линији разграничења.
Принцип правичности и његов значај добија на очигледности посебно када се анализира територија која се разграничава, у овом случају источна обала Јадранског мора која је била у потпуном власиштву бивше заједничке државе. То у пракси изгледа овако, од укупне дужине морске обале претходне државе СФРЈ, Републици Хрватској је припало 1889 км, а ако се овоме дода и обала острва то укупно износи 6342 км дужине морске обале на источној страни Јадранског мора. У исто вријеме Црној Гори је остало укупно 296,6 км, са могућношћу да се још више смањи уколико се прихвате захтјеви Републике Хрватске. За јаснији увид у разумијевање наведених показатеља нека послужи и сљедећи прорачун, укупна површина територијалног мора које је Република Хрватска наслиједила од претходне државе износи 31389 км2, а површина коју је наслиједила Црна Гора 2504 км2, док површина спорне територије Рта Оштро-Превлака износи ц-ка 2,6 км2. Sapientia sat !!!(7)
Ипак, треба напоменути да Конвенција о Међународном праву мора третира принцип правичности на шта указује и члан 59. Конвенције који је неопходно имати у виду приликом преговора о разграничењу.
III
Коначно, формално-правни аспект(о коме ћемо касније чути детаљније, стручније, компетентије и експертски свеобухватније мишљење), на коме супротна страна инсистира из више разлога и који у преговорима о разграничењу, неспорно, заузима централно мјесто, у контексту овог реферата нужно је сагледати из два угла, правно-институционалног и материјално-правног.У правно-институционалном смислу све је започело када је, потпуно супротно Повељи Уједињених Нација, за проблеме настале у функционисању СФРЈ формирана тзв. Бадинтерова комисија- Арбитражна комисија Мировне конференције о Југославији коју је умјесто Уједињених нација формирало Вијеће министара Европске економске заједнице(ЕЕЗ), дакле, једна наднационална уговорна заједница групе земаља која се бавила питањима међусобних привредно-економских односа, чија чланица СФРЈ није ни била. Кључна, примарна правна контрадикторност коју нам је у насљеђе оставила ова Комисија која је проистекла из потпуно нелегитимног међународног тијела је, да су Мишљења која је она доносила, а донијела их је 15-петнаест, постала правни темељ за међународно признање бивших југословенских република као самосталних држава.
У материлално-правном смислу Комисија је примјеном принципа uti posidetis, утврдила да се административне, републичке границе имају сматрати међудржавним границама. Овим мишљењем не само да је деградирана уставна норма да је Југославија, и прва и друга, формирана као заједница народа, већ је и републичке административне границе које никад нису усвојене у Народној скупштини као представничком органу, уздигла на ниво уставне категорије.(8) Шта за ово може да се каже осим : „Quod ab initio vitiosum est, non potest tractu temporis convalescare“ или како је то знаменити Валтазар Богишић својевремено прилагодио српском правничком језику „ Што се грбо роди, ни вријеме не исправи“.
Зато из наведених разлога како у још увијек важећем документу „ПРОТОКОЛ између Савезне владе Савезне Републике Југославије и Владе Републике Хрватске о привременом режиму уз јужну границу између две државе“ потписаном 10.децембра, 2002.године, у члану 2. стоји сљедећа стипулација која гласи : „Стране Протокола су сагласне да одредбе Протокола и његових анекса, као и његово спровођење ни на који начин не прејудицирају разграничење између двеју држава“,(9) јасно произилази да ни став Владе Републике Хрватске да, полуострво Превлака припада њиховој држави, из разлога што је СР Југославија Споразумом о нормализацији односа 1996.године признала Републику Хрватску у међународно признатим границама не може се сматрати правно ваљаним, будући да је та територија и тада била под контролом снага Уједињених Нација, другим ријечима није била у посједу Републике Хрватске.
Стога,уколико преговорима није могуће постићи правично разграничење, као и из негативног историјског искуства са међнародним политичким и правним инстанцама, наша Влада, сматрамо, не смије прихватити да се проблем разграничења преноси у надлежност било какве међународне судске или арбитражне инстанце, већ остати при решењима и примјени постојећег акта – Протокола.
Референце :
- Журнал, часопис,Подгорица, 05.12.2024.година;
- М. Shaw, Britannica Editors, Historz, 11.10.2025.;
- Хрватска енциклопеддија, Лексикографски завод М. Крлежа, 2013 – 2016, приступљено 13.06.2026.
- Љ. Мачић, Бока Которска уочи и након Првог свјетског рата, БОКА- Зборник радова из науке, културе и умјетности, 2023.год.
- Римски уговори 1941.год. Мусолини-Павелић, Хрватска енциклопедија, Лексигравски завод М.Крлежа, 2013-2016. приступљено 13.06.2026.
- Конвенција Уједињених нација о праву мора, eur-lex.europa.eu, pristupqeno 13.06.2026.god.
- И. Павловић, Рт Оштро-Превлака у времену и простору, Матица Боке, друго издање, Обод-Цетиње, 2009.год.
- Устав, 1946.год.
- И.Павловић, Рт Оштро - Превлака у времену и простору, Матица Боке, друго издање, Обод-Цетиње, 2009. год.
3. Закључци округлог стола
ОКРУГЛИ СТО
ПРЕВЛАКА – ПИТАЊЕ СУВЕРЕНИТЕТА ЦРНЕ ГОРЕ И БОКЕ КОТОРСКЕ
ЗАКЉУЧЦИ
Полазећи од убјеђења и најбоље намјере да је, заштита суверенитета, територијалног интегритета и народног достојанства, обавеза и врховни задатак сваке државе и њене владе,учесници овог округлог стола су водећи се максимом „Super omnia veritas“, уз поштовање историјског насљеђа и аутентичних постулата међународног јавног права дошли до несумњивих заједничких закључака у вези теме која је била предмет овог скупа и које достављају на знање јавном мњењу и својој влади ;
- У цјелокупном периоду савремене епохе, од Кампоформијског мира, преко Бечког и Берлинског конгреса, па све до Бадинтерове комисије деведесетих година Црна Гора и Бока Которска не могу се похвалити да су имале објективан и равноправан третман код међународних политичких и судских инстанци-тијела;
- Приликом арбитраже у поступку насилне дисолуције наше бивше заједничке државе Бадинтерова комисија није узела у обзир ниједно уставно рјешење бивше међународно признате и независне државе и оснивача Уједињених нацијаСФРЈ осим оног које је проузроковало и највећа унутрашња спорења, несугласице и детерминисало сукобе, а то су административне границе које уз то никада нису ни разматране нити усвојене у Народној скупштини Југославије па нису ни могле представљати уставну категорију-рјешење;
- Бадинтерова комисија је проглашавањем републичких граница за међудржавне не само долила уље на ватру већ је сама дерогирала Повељу Уједињених Нација и отворено се сврстала у противнике суверенитета као кључног постулата државе у међународном јавном праву(и међународном јавном поретку);
- Питање статуса Рта Оштро и полуострва Превлаке, односно питање разграничења између Црне Горе и Републике Хрватске, као par excellence билатерално, међудржавно питање и питање које се тиче територијалне цјеловитости и државне суверености наше државе, као такво, тренутно представља најважније државно питање Црне Горе због чега не може и не смије да се третира као текуће политичко питање на путу Црне Горе у чланство Европске уније, већ искључиво као државно питање од историјског значаја.
- Имајући у виду историјску димензију статуса Рта Оштро, принцип „uti posidetis“ који се у међународном јавном праву користи приликом неких међудржавних разграничења а који је у поступку дисолуције бивше Југославије наметнула Бадинтерова комисија, и принцип правичности који је, такође, конститутивна правна норма МЈП, као и због непоправљивих штетних посљедица које перспективно могу настати по Боку Которску и Црну Гору уколико Рт Оштро не остане под јурисдикцијом наше државе, војностратешко-безбједносни првенствено,сматрамо да линија разграничења између Републике Хрватске и Црне Горе треба да буде копнена и да Рт Оштро и одговарајући дио територије која га прати и на који се наставља треба да остане у власништву Црне Горе;
- Такође, сматрамо да, у складу са постулатима међународног јавног права, Споразум о нормализацији односа СР Југославије и Републике Хрватске из 1996.године, се не може третирати као документ којим се признаје граница на превлаци по жељи Републике Хрватске, из простог разлога што у том моменту спорну територију на полуострву Превлаци контролишу снаге Уједињених Нација;
- Полазећи од члана 2. ПРОТОКОЛА-документа који је на снази и који тренутно регулише односе између Републике Хрватске и Црне Горе на спорној територији полуострва Превлаке, сматрамо да, уколико не буде било могуће преговорима доћи до правичног рјешења које Рт Оштро оставља у власништво државе Црне Горе да, ПРОТОКОЛ као актуелни документ, треба да остане и даље на снази;
- Уколико не дође до правичног разграничења које Рт Оштро оставља у посјед Црне Горе, због негативног историјског искуства ни у ком случају се не смије спор око разграничења преносити на неку међународну инстанцу, било судску било арбитражну;
- Због значаја који Рт Оштро има за територијалну цјеловитост Боке Которске и бококоторски залив, због историјске чињенице да су Бока Которска и Бокељи у заједничку државу јужних словена Боку Которску унијели цјеловиту као и због несумњивог доприноса који је својевремено Комисја Општине Херцег Нови дала приликом склапања актуелног документа ПРОТОКОЛА, сматрамо да Бока Которска треба да делегира и има представника у Владиној Комисији која ће припремати ставове (документа и сл.) за преговаре о статусу Рта Оштро и полуострва Превлаке;
ХЕРЦЕГ НОВИ 20. јуни 2026.
Ne mogu se oteti utisku da tekst nije prvenstveno pravna analiza već politički i identitetski manifest. Njegova snaga je u tome što skreće pažnju na značaj Prevlake za Boku Kotorsku i Crnu Goru. Njegova slabost je što istorijske argumente često predstavlja kao pravne činjenice, zanemaruje protivargumente i koristi vrlo emotivan jezik.
Zbog toga bih ga ocenio kao dobar polemički tekst, ali ne i kao dovoljno uravnoteženu ili naučno zasnovanu analizu pitanja Prevlake. Sadašnje stanje privremene granice na moru je rezultat kompromisa između Srbije i Crne Gore sa jedne strane i Hrvatske sa druge strane. Predlog komande Korpusa RM je bio da privremena granica na moru ide od rta Konfin do tačke ispod T2 neposredno uz rt Prevlaka (3 kabla) a potom u smeru 220 stepeni što predstavlja vertikalu na opšti smer protezanja obale. Povlačenje vertikale sa rta Konfin nije bilo moguće jer bi ta linija prelazila preko poluostrva Prevlaka. Ovakvo rešenje je prihvaćeno a Crna Gora je na konferenciji oko privremenog stašto je značajno umanjilo epikontinentalni pojas koji pripada Crnoj Gori. Akt komande KoRM je pravilno usmerio delegaciju SCG u pregovorima a za njega je tadašnji ministar spoljnih poslova rekao “Gde ste do sada bili sa ovakvim predlogom”, odgovor je bio “Niko nas do sada nije pitao”. Obrađivač i potpisnik ovog predloga su danas penzioneri u Beogradu pa se lako može proveriti.
P.S. Uostalom za dve zemlje članice NATO sadašnje stanje razgraničenja mora ulaska u Boku Kotorsku ne predstavlja problem, to je samo tema da se nečim bavimo.