ИЗ РАТНОГ ДНЕВНИКА КОНТРААДМИРАЛА БОШКА АНТИЋА
„РАТНИ ДАНИ РАТНЕ МОРНАРИЦЕ“
10. април 1999. Данас је Велика субота – дан после страдања Христовог.
И ноћас су падале бомбе и ракете. Јуче је ракетирана ”Застава” у Крагујевцу. Са шест пројектила погођене су хале некадашњег гиганта наше индустрије. Повређена су 124 радника који су својим телима штитили фабрику. Висок облак дима ширио се изнад Смедерева после напада НАТО – а на складиште ”Југопетрола”. Интензивно су ракетирани косметски градови и села забрањеним касетним бомбама.
У Београд стигла делегација руских генерала и козачких атамана, у околини Корче и Подграде у Албанији се налази група од 500 муџахедина.
У Ташмајданском парку малишани су осликавали ускршња јаја, а Београђани и даље телима штите београдске мостове, као и зграду Радиотелевизије Србије.
”Заклињем се” одјекује у подножју врхова Румије. Ратни услови. Војска Југославије свечано се заклиње Отаџбини испод крша планине преко које је кнез Владимир прешао враћајући из се византијског ропства и на коме је кнез Војислав 1042. године потукао византијску војску и ударио темеље зетској држави. Данас, десетог априла 1999. године, морнари и војници мартовске генерације полажу своју ратну заклетву у складу са ратним условима. Данас они постају заклети браниоци отаџбине, чувари њене части, достојанства и слободе. Сваки пут, када присуствујем полагању свечане заклетве, узбудим се јер се сетим октобра 1963. године када сам у Дивуљама полагао заклетву. Из младих грла одзвања свака реч свечане заклетве ових младих људи који часно служе свој војни рок у најтежим тренуцима. Ни трага забринутости на лицима. Около лепршају развијене заставе. Касније ће Угљеша из Рисна рећи: ”Осећам се добро. Сад тек предстоји да се покажемо као прави војници”, а Славиша Алексић из Рибара код Крушевца: ”Чекао сам овај дан дуго. Бићемо прва и једина генерација која је овако давала заклетву и служила Војску Југославије”. „Ово је свечани тренутак у мом животу”, каже Александар Васевски из Даниловграда, ”Надам се да ће се прекинути агресорски напади. Што се нас тиче ми смо спремни да идемо гдје год то треба”.
У строј наших бранилаца стали су ови дечаци, чији старији другови херојски бране отаџбину и који су прави хероји одбране од злочиначке агресије НАТО-а. Ови деветнаестогодишњаци који су брзо сазрели, начас су оставили своје младеначке снове и са пушком у руци спремни су да са својим старешинама учине све да оправдају заклетву коју су дали. ”Мој прадеда је био на Солунском фронту, деда ми је ратовао на Сутјесци, мој тата је у строју бранилаца нашег Ужица, а ево мене да браним наше море на коме до сада никада нисам био. А они, који живе од њега и на њему уживају и не одазивају се да га бране. Нека се и даље шеткају поред њега, а што окаљаше образ својих предака на њихову душу”, рече један висок морнар, са нагласком златиборског краја, и неста у строју својих другова.
Војницима и морнарима, подофицирима и официрима и присутним гостима говорио је командант Флоте Ратне морнарице контраадмирал Миливоје Павловић:
ГОСПОДО ОФИЦИРИ И ПОДОФИЦИРИ, ВОЈНИЦИ И МОРНАРИ,
ДРАГИ ГОСТИ И ГОСПОДО!
Поздрављам вас у име команданта Ратне морнарице и захваљујем се што сте се одазвали на ову свечаност, иако ово није време за славље, већ време доказивања патриотизма, поноса и достојанства једног народа.
Морнари и војници!
Честитам вам полагање војничке заклетве отаџбини на верност. Учинили сте то у ратним условима, у време када је отаџбина изложена ударима авијације светских силника, предвођених Сједињеним Америчким Државама, које остварујући своју стратегију владања светом пребацују тежиште својих освајачких интереса ка Истоку.
Данас сте постали заклети браниоци отаџбине, чувари њене части, достојанства и слободе. Ступили сте у редове Војске Југославије, који се већ седамнаест дана боре са авијацијом јединог војног савеза у свету – Северноатлантског пакта, на чијем челу су Сједињене Америчке Државе, чије је он средство за реализацију ”партнерства за мир” и средство за увођење дипломатије употребом ракета и бомби по оним којима ту демократију нуде.
Слобода наше отаџбине је угрожена. Извршена је злочиначка агресија бомбардовањем села и градова. Не бирају се објекти! Данас, више него икада до сада, сви треба до докажемо свој патриотизам на делу. Нема веће части и поноса од одбране отаџбине, ни веће срамоте од издаје свог народа. Дошло је време кад се сви морамо одупрети агресији.
Верна традицији својих предака, Војска Југославије извршава своју уставну обавезу – брани суверенитет, интегритет и слободу своје земље и свог народа. Тако се реализује наше основно доктринарно определење – одвратити у миру и победити у рату.
Агресор није веровао у нашу снагу, напао нас је, нисмо га одвратили у миру, и ништа нам не преостаје него да га победимо у рату. Иако смо као држава и народ били опредељени за мир и решавање свих несугласица дипломатским и политичким путем, у складу са Повељом Уједињених нација, данас смо приморани да тај мир бранимо оружјем и својим животима, ако затреба. Са нама је цели наш народ.
Никада до сада нисмо били јединственији. Војска Југославије је стала на чело свог народа. Сви војни обвезници треба да ступе у њене редове, чиме ће доказати свој патриотизам, који се доказује својим делима, а не паролама.
О поступцима сваког од нас судиће наши потомци и историја.
Нема важнијег интереса од борбе за слободу, своју или слободу свог брата који је угрожен.
Слобода нам је угрожена!
Злочинци из НАТО – а руше наше куће, наше светиње, убијају децу и жене, ратујући против Срба својим ракетама и бомбама убијају и Албанце, због којих то наводно чине.
Паљбени уређаји тих ракета и бомби не разликују људе по вери и националности, већ све одводе у смрт. Они су узрочници напуштања кућних прагова, они су узрок хуманитарне катастрофе, они су катастрофа, где год да се појаве.
Њихови налогодавци су стали на страну терориста, нарко мафије и оних који ће једног дана угрозити и њих саме, јер је то бумеранг лансиран под видом тероризма и удариће и оне који су га бацили.
Такав тероризам подстакнуће тероризам у земљама које данас бомбардују Србију и Црну Гору.
Непријатељ је извео масовне ударе из ваздушног простора употребљавајући најсавременију борбену технику. Поред војних циљева, нападани су многи објекти наше индустрије, али и стамбена насеља. При том је агресор претрпео велике губитке, губитке које никако није очекивао. Војска Југославије је благовремено претходним радњама заштитила своје људство и губици су за овако масовна дејства заиста минимални.
Затворени су сви правци онима који са територије суседних земаља изводе акције на територију наше земље. Строј бранилаца се стално увећава, све је убојитији. Непријатељ није успео да са својом пропагандом наруши морал наших јединица.
Наша противваздушна одбрана, херојска противваздушна одбрана, која је правовремено открила агресорске пројектиле, успешно се супротставља ваздухопловним снагама.
Овог пута с неба су падали ловци, видљиви и невидљиви. Доведени су у забуну они који мисле да све могу решити борбеном техником. Заборавили су људе, а наши људи су најјачи кад им је тешко и кад бране свој праг или своју нејач на њему.
На прихватамо да један део наше територије и ваздушног простора непријатељ користи за нападе по другим деловима земље.
Не прихватамо оне који одобравају нападе на Југославију, пропагирајући непријатељске ставове. Не прихватамо ништа што наноси штету било ком делу наше земље. Бранимо отаџбину од спољњег агресора и не желимо да се мешамо у политичка решења у земљи. Време је да будемо јединствени и свака подела води издаји.
Ви данашњи заклети војници нашег народа, знате да је наш непријатељ кренуо да освоји наше Косово и Метохију, колевку српске нације и православне вере, олтар нашег народа. У тај олтар не дамо никоме, осим онима који живе ту у миру и да живе и поштују законе ове државе, који су њени лојални грађани, без обзира на веру и нацију којој припадају.
Нама је јасно да смо се нашли на путу оних чији је циљ богато подручје нафтом око Каспијског мора. Знамо то ми и надамо се да, коначно, знају и они чији су то простори.
Данас смо ми на удару, а сутра ће бити они.
И поред велике медијске кампање, истина је продрла у свет. Агресори наилазе на отпор мирољубивог света, њима се супротстављају и у њиховим земљама, широм света одржавају се митинзи подршке нашем народу. Подршку дају спортисти света, уметници и сви они који поштују право и не прихватају силу као средство за решавање несугласица међу народима и државама, посебно не прихватају силу оних који те несугласице намерно изазивају.
Савезна Република Југославија је суверена држава и као таква има право на одбрану, у складу са чланом 51. Повеље Уједињених нација. У том циљу, има право да располаже оружаном силом, а то је Војска Југославије, која данас часно извршава своје обавезе.
Вековима смо бранили и одбранили Европу од милитантног ислама. Сад нам се то враћа бомбама и ракетама. Сада бранимо Исток од најцрњег фашизма. Што пре то схвате биће и за њих боље. И гле цинизма, позивају нас познанију права они који су порушили све правне и моралне норме света.
Прихватили смо прве ударе агресора, а сада ратна армија, која стално нараста, треба да га и победи.
Ратна морнарица, као део Војске Југославије за одбрану са мора и преко мора, показује пуну спремност за отпор агресору ако се усуди да угрози наше територијалне воде и нашу обалу и приморје.
Спремни смо да заједно са Другом армијом сломимо сваки напад на овом правцу.
Војска Југославије и њена Ратна морнарица, извршавајући своју уставну обавезу, позвала је све њене обвезнике и добровољце да се одазову својој часној обавези.
Сматрали смо да нема потребе позивати преко средстава јавног информисања храбре Црногорце на одбрану и помоћ угроженој браћи.
Ове седмице смо то и учинили да бисмо подсетили оне који су, због несугласица увођењем радне обавезе, заборавили да је војна обавеза приоритетна. Учинили смо то да подсетимо да нико не сме себи дозволити да га историја и потомци осуде.
Ми смо на овом мору петнаест векова, од доласка Словена на Балканско полуострво и обале Медитерана. Наши бродови и славни поморци учествовали су у многим биткама на свим морима света. И у многим од њих били победници.
Борили смо се на мору против свих оних који су покушавали и да владају нашом обалом. Одупирали смо се византијској, млетачкој, турској, аустроугарској, француској и енглеској флоти, борили смо се против гусара и пирата.
У последњем рату, успели смо да, иако лоцирани на територији Хрватске, у највећем делу, спасимо нашу флоту и да је доведемо у црногорске луке. Иако смо били издани од највишег нашег командног кадра, који је отишао у своју усташку војску, нисмо се предали и извршили смо свој задатак.
С нама су били и многи добровољци из Црне Горе. Позивам их да поново буду, да изврше своју обавезу и стану раме уз раме са данашњим војницима, који су у то време били деца.
Ми знамо шта бранимо и зашто се боримо, непријатељ то не зна.
Никада нећемо изгубити храброст, а то је оно што нас вековима краси, храбри смо јер бранимо своје огњиште, бранимо децу која су по склоништима.
Војници морнари, јунаци!
Ратна морнарица, као интервидовска групација, борбено је спремна да извршава своје задатке. Ви ћете ојачати наше редове, јер досадашња дејства Војске Југославије су доказала да су наши војници храбри браниоци своје отаџбине. Будите то и ви. Осветлајте образ ваших прадедова, дедова и очева.
И ово зло ће проћи, као што су прошла многа, а ви ћете по одслужењу војног рока бити поносни на оно што сте чинили, а дотле за отаџбину до победе напред.
Живела наша поносна отаџбина, Савезна Република Југославија!
Цео говор је објављен у часопису “Дан” 12. априла 1999,
а у осталим часописима само делимично.
Пуковник Бошковић ни овде није пропустио да у разговору са новинарима нагласи да сам говор писао ја, стављајући тако до знања да није он и да га актуелна власт у Црној Гори не може касније оптужити да ради ”против интереса Црне Горе”. Највећи део присутних ме познаје од раније и сви су се окупили око мене, и официри и новинари.
Војнике и морнаре је поздравио и пожелео им добродошлицу и председник општине Бар Борислав Лалевић; “Убијеђен сам да ће у овим тешким временима по нашу земљу превладати политика памети и разума, да ће напади и разарање наше земље престати и да ће се сви проблеми рјешавати политичким путем. Надам се да ћете остатак војног рока провести у миру”. Ово је рекао званично, а незванично ћемо видети.
Увече, кад сам се вратио, јавио сам се кући и мами у Бијељину. Као и свака мајка плаче, данас плачу све мајке. Треба плакати за младима који гину, живот је тек пред њима, а многима га је већ непријатељ прекинуо. Кажу не бомбардују они српски народ већ Милошевића… То им је већ дуже време покриће за агресије, увек нападају због неке личности да би на његово место довели свог човека (Египат су напали због Насера, Кубу због Кастра, Либију због Гадафија, Ирак због Садама…), а увек то маскирају борбом за демократију и људска права.
Многи војни обвезници се не одазивају на позив за мобилизацију, али зато стижу многи добровољци. Жалосно је да је оне који се куну у своје јунаштво потребно подсећати да се оно не доказује речима но делима. Овог пута је то идеално учинио Душан Глишић у чланку:
ГДЕ СЕ БРАНИ ОТАЏБИНА
ЧОЈСТВО И ВОЈНА ОБАВЕЗА
Никад у историји кршевите Црне Горе није било класичне мобилизације. Поносни Црногорци били су и војводе и сердари, и ускоци и хајдуци, и добровољци и војни обвезници, али су сви они, ма где били, на први знак опасности по отаџбину узимали оружје и самоиницијативно полазили на зборишта, одакле су, уз песму, одлазили на положаје. Тада се говорило: ко није за војску, није ни за шта. Остајале су мајке и сестре да ослушкују гласе, да сачекују рањене и оплакују мртве. Остајале су, поносне на своје мушке главе.
Тако је било некад. Данас се, на апел отаџбине, не чекајући војне позиваре, највише одазивају добровољци, којима урођени патриотизам и родољубље не дозвољавају ни трачак неодлучности. Попут својих предака стали су на браник отаџбине, решени да својим животима одбране право народа на слободу и опстанак.
И док они у овим тешким данима у јединице одлазе без војног позива, поједини њихови земљаци, на срамоту својих предака, избегавају да приме папир на коме пише: ”отаџбина те позива”. Претпостављајући радну обавезу војничкој дужности, одређени број црногорских младића упорно тврди да се отаџбина и у рату брани баш на радним местима, То је (очекивана) последица увођења радне обавезе којом је републичка власт одговорила на Уредбу Владе СРЈ о војној обавези. Неколико дана међу Црногорцима је трајала недоумица у вези с тим шта је важније, шта у овим критичним данима има приоритет.
Интензивирање напада убица Алијансе на циљеве у Србији и Црној Гори и пораст броја жртава злочиначког бомбардовања пробудили су ових дана понос становништва Црне Горе. Све су бројнија предузећа чији директори више не прете отказом радницима који се јаве у јединицу. Дан за даном, све је више Црногораца који на позив отаџбине увећавају строј бранилаца.
У ратним јединицама, међутим, још нису у потпуности задовољни одзивом резервиста. Природно, желе да у строј бранилаца земље стане још више грађана Црне Горе. Много позива, показало се, није ни уручено, па су команданти послали своје курире позиваре, чија се ефикасност већ исказала. С друге стране, почели су да раде и војни судови Друге армије којима је , до сада, поднето више десетина кривичних пријава против војних обвезника који избегавају да приме позив и јаве се у јединицу. Кривични поступци покрећу се по убрзаној процедури, чиме Војска Југославије, очигледно, жели да спречи ноншалантан однос оних резервиста који, попут појединаца из тамошње власти, и у овим тешким данима сматрају да НАТО није напао Југославију, већ да се ради о ”некаквој” интервенцији западне војне алијансе.
”Д.Г.
Војска”, 10. април 1999.
Илуструјући патриотске поступке појединаца. Глишић наводи Ранка Мандића, радника из Шавника, инвалида тешке категорије који због здравственог стања не може да се придружи Војсци већ прилаже 50.000 динара, Перу Ковинића из Пљеваља који се јавио у јединицу где су његова два сина, Алексдандра Бркића из Никшића који је цео свој возни парк ставио на располагање Војсци, четири брата Марића који су у једној ратној јединици и тако унедоглед. Нажалост, у недоглед се могу набројати и они други, а баш они су у недоглед спремни да набрајају јунаштва својих предака, који их се данас стиде.