СЛОБОДАН, ЈОВАНА, РАЈЧЕВИЋ

Контраадмирал Слободан Ј. Рајчевић рођен је 10. новембра 1952. године у Задру, од оца Јована и мајке Станке рођене Шарац. Унук Јакова Рајчевића, солунског добровољца из села Смоковић код Задра и другог деде, Миле Шарца са Кордуна, учесника НОР-а.

Детињство и рану младост провео је у Задру, уз море и на мору, уз снажан утицај села у задарском залеђу, Смоковић. Са тугом се сада сећа тих лепих безбрижних дана, сваке драче, сваког таласа морског и лепоте родног краја, нажалост недостижног оку данас.

Завршио је основну и средњу Поморску школу у Задру 1971. године, Морнаричку војну академију у Сплиту 1975. године, Kомандно-штабну школу тактике Ратне Морнарице 1987. године у Сплиту и Школу националне одбране 1995. године у Београду.

По завршетку школовања службовао је на дужностима:

• Командант торпедног чамца ТЧ-224 до 1981. године.
• Командант командног брода Флоте ПБ "ВИС" до 1983. године.
• Помоћник команданта за оперативно-штабне послове у команди Другог дивизиона торпедних чамаца.
• Командант Првог дивизиона торпедних чамаца до 1989. године.
• Командант 20. граничног морнаричког дивизиона у Шибенику, где га је и затекао грађански рат у Републици Хрватској

По завршетку грађанског рата обавља следеће дужности:

• Командант 16. морнаричке–граничне бригаде до 1994. године, са зоном одговорности обезбеђења државне границе СРЈ на мору, Скадарском језеру, реци Бојани и копну према Р. Албанији.
• Командант Флотиле обалских поморских снага до 1997. године.
• Начелник Оперативног одељења Команде РМ до 1999. године (у време агресије НАТО на СРЈ).
• Начелник (уједно заменик Начелника Управе поморства) одељења за планирање, употребу и борбену готовост вида у Управи поморства Сектора Ратне морнарице Генералштаба Војске Југославије.
• Начелник штаба Флоте до 2000. године.
• Начелник (уједно заменик помоћника Начелника Генералштаба за Ратну Морнарицу) – Управе поморства.
• Од 17. јуна 2004. године заступа, а од 15. марта 2005. године постављен је на дужност Заменика Начелника Генералштаба Војске Србије и Црне Горе за Ратну морнарицу.

Унапређен је у чин контраадмирала 16.06.2002. године.

Превремено је пензионисан Одлуком Врховног Савета Одбране Србије и Црне Горе крајем 2005. године у 53. години живота.

У току службе, коју је часно, патриотски одано и високо стручно извршавао, два пута је превремено унапређен, у чин поручника бојног брода и капетана бојног брода, са свим службеним оценама у току службе “Нарочито се истиче”, уз бројна одликовања:

• Орден за војне заслуге са сребрним мачевима;
• Орден рада са сребрним венцем;
• Орден народне армије са сребрном звездом;
• Орден за Храброст;
• Орден ратне заставе II степена;
• Орден витешког мача II степена;
• Медаља за дугогодишњу ревносну службу у областима одбране и безбедности.

Због активног учешћа у борбеним дејствима 1991/1992. године и 1999. године, у трајању од 554 дана, добио је статус „Борац прве категорије“.

Потребно је истаћи и да је упутио званичне захтеве претпостављеној команди за добровољно упућивање на Косово и Метохију 1998. године и САО Крајину 1992. године, што је и званично одбијено због потреба службе у Ратно морнарици. Свој допринос у одбрани од НАТО, поред војничког и оперативног, дао је и писаном речи у патриотским дневним листовима.

Разбијање Социјалистичке Федеративне Републике Југославије затекло га је на дужности Команданта 20. граничног морнаричког дивизиона у Шибенику, која јединица је од 1990. године непрекидно била ангажована на спречавању илегалног наоружавања и других недозвољених активности преко мора, а по отпочињању борбених дејстава непосредно ангажована на свим деловима на Јадранском поморском војишту у свим важнијим операцијама и дејствима РМ, у посебно осетљивим међуострвским подручјима. Припадници јединице, иако у смањеном бројном стању због дезертерстава, испољили су висок борбени морал, храброст, одлучност, доследност и пожртвованост у извршавању борбених задатака.

Замењивост и пожртвованост су биле одлике поступања припадника јединице на челу са својим командантом, који је у немалом броју случајева био и у улози команданта брода и јединог официра на броду, увек на челу Борбене групе и готово у свим важнијим дејствима снага РМ.

У току борбених дејстава 1991. године јединица је изгубила (потопљена) два брода - ПЧ-176 и ПЧ-180. ПЧ-176 био је претпочињен другој Тактичкој групи у Сплитском подручју (Сплитски канал) где је потопљен дејством тенка са острва Брача, са погибијом три морнара.

ПЧ-180, који је вишедневним дејством у Шибенском подручју претрпео оштећења минобацачким погоцима, због одлуке о пробијању из окружења (Шибенске луке), и немогућности пловидбе је потопљен у ремонтном заводу „Велимир Шкорпик“ да не би пао у руке и оперативно употребљен од стране непријатеља.

Пакао Шибеника, блокаде, вишедневне борбе маневришући по акваторији луке, одбрана сидришта од учесталих напада непријатеља из блиског окружења, пробијање под борбом кроз канал св. Анте, преко Корнатских острва до острва Вис, била је права епопеја, готово филмска прича.

Пробијање ноћу, под ватром, уз развучену запречну мрежу, штићену ватром са десне обале – канала и дејством из луке, брод (ПЧ-173) се са више десетина погодака, са укрцаним тешким рањеником и погинулим поручником бојног брода, преко Корната дочепао Виса.

Био је то неочекивано успешан, али изузетно смео и ризичан пробој.

Исте вечери, иако жељан мирне ноћи, даха слободе, командант Слоба, звани „Мргуд“, због одређених кадровских проблема, укрцава се на други свој брод и води другу борбену групу на средњи и северни део Јадрана, без дана одмора и без гласа о породици до краја децембра 1991. године.

Шибеник је само једна ратна, али најтежа, прича на борбеном путу команданта Слобе (Мргуда), а било их је много и на свим деловима војишта. Сећа се Слобо, а има и трагова, заседних дејстава непријатељских диверзантских група са молатске групе острва (Острво Шкарда) 10.11.1991. године када су се два брода склонила од невремена, усидрила у ували и претрпела заседни напад непријатељске диверзантске групе са дејством вођених ракета „Маљутка“ из непосредне близине. „Брзом реакцијом, противдејством и Божјом помоћи, успешно смо се извукли из готово безизлазне ситуације“, каже Слобо.

Бројна су заседна дејства вршена и по бродовима које је водио командант Слоба и у јужном делу војишта, на задацима тзв. одржавања повољног оперативног режима пловидбе, где је сваки улаз и пловидба готово редовно била под ватром непријатеља као и важним задацима обезбеђења извлачења снага и средстава из северног и средњег дела војишта. Тако је и рањен у једном сложеном и изузетно важном заштитном задатку у јужном делу војишта, без покретања статуса рањавања и одсуствовања.

Сећа се командант Слоба, непосредно по упловљавању у мирну Пулу, изненадног минобацачког и из пешадијског наоружања напада на Борбену групу бродова на Катарини.

Сећа се како је трчећи и заклањајући се, допузао до командног брода и испловио у одбрамбено дејство, као и многих других сложених међуострвских дејстава које је имао.

За свој допринос и однос у одбрани, посебно у спашавању снага и средстава, одликован је 1992. године „Орденом за храброст“ који с поносом носи.

У агресији НАТО-а, са дужности начелника оперативног одељења команде РМ, веома активно и иницијативно је руководио и у својој надлежности командовао делом снага РМ.

Ожењен је од 1976. године са супругом Душанком, рођеном Половина, са којом има две кћерке, Сању (кадровски менаџер) и Мају (логопед-дефектолог) и четворо унучади: Андреја (18 година), Анастасију (15 година), Јовану (15 година) и Катарину (3 године), бакини и декини поноси и душе.