Куда плови једрењак ЈАДРАН

Milan Komar

Деценију и по, с времена на време а по систему топло-хладно, Хрватска „дави“ Црну Гору захтевом да им врате једрењак Јадран „украден“ 1991. на који, како наводе, само они полажу право кључним аргументом да му је лука базирања био Сплит (лука Лора) до те ломне '91, па је и 2021. испраћена дипломатско-вапијућим тоновима за коначни завршетак тог комшијског домунђавања.

Танак је то аргумент или, боље рећи, никакав ако се зна историјат брода од његовог упловљења у Тиват 16. јула 1933. из Немачке где је изграђен. Може ли за тон јачим аргументом Тиват оспорити хрватски захтев позивом на прву Јадранову луку базирања, или историјским подвизима својих поморских капетана неутралисати, бар у овој приморској саги, позиве хрватске стране на, како неки рекоше, нарцисоидност своје поморске прошлости.

Непосредно пред осамостаљење Црне Горе, на неком дернеку Месића и Вујановића у Конавлима саопштено је да је тема Јадрана стављена у статус актуелности прве врсте, да би потом Вујановић ретерирао у обећању док је Месић уз саслужење неколико морнаричких часника тај сусрет окарактерисао као први корак добре воље да им Црногорци предају брод. А кад је сутрадан Подгорица уплатила 385.000 евра Хрватској на име одштете за нека поклана говеда (током рата) на фарми у Грудама, Сплит је такорећи почео да слави враћање једрењака.

Вијао је Јадран на својим јарболима током девет деценија своје историје заставе шест земаља: Краљевине Југославије, Италије, Немачке, СФРЈ, СРЈ/СЦГ и Црне Горе, али никад Хрватске, па и овај угао гледања нимало „не навија воду на њихову воденицу“. Као ни на црногорску која је сутрадан по референдуму на највиши јарбол истакла највећу заставу икад на икаквом броду на свету – без иједног упита чији је стварно тај брод. А да би се у међудржавном, кобајаги  кусурању, 2006. видело (одлучило) шта је чије – фалио је, никад донети, закон о покретној војној имовини државне заједнице СЦГ.

Има лу у, скоро па идеалном, загрљају шефова држава Црне Горе и Хрватске, у том, како обе стране кажу, једином комшијском спору потребе да се укључује трећа страна? Нема – а требало би итекако да се умеша и да аргументом над аргументима реши све нејасноће. Само једно питање – чијим новцем је купљен тај брод – морало би трајно да ућутка и актуелног „власника“ брода и његовог северног претендента на исти.

Финансијски скенер за 1933. каже (подаци А. Млакар и Б. Антић) да је брод коштао 8.407.030 дин (622.743 дојч марака), да је Србија за ратну одштету у Првом светском рату добијену од непријатеља дала 86 %, а Јадранска стража (ЈС) као поморска организација југословенског карактера је прикупила преосталих 14 % новца. У структури донација ЈС највише су дали Сарајево, Зрењанин, Београд, Нови Сад, Скопље, Карловац, Марибор, итд. Занимљивост прве врсте је свакако да је Приштина дала више новца од Сплита.

Србија и њена војно-дипломатска гарнитура ћуте поводом хрватско-црногорских ојкања око брода. Опште је познато да је шанса пропуштена 2006. да се нешто учини у своју корист, кад су двојица случајних генерала с врха мутант државе СЦГ (Јокић и Понош) кабадахијски изјавили да су се они мирно договорили око поделе покретне војне имовине, за шта нису имали ни слово овлаштења за такав чин, испоставило се – самовољног, антидржавног и правно-криминалног карактера. Отприлике да су уз лозу и кафу један другоме испоклањали фрегате, подморнице, ракете, торпеда и сл, баш као да су им тетке и стрине то оставиле у наслеђе.

Аутор ових редова је с јесени 2006. био у тиму Форума за демократију и безбедност (ФДБ) где смо стручном методологијом израчунали да је у моменту раздвајања „два ока у глави“ само у ефективама Ратне морнарице било 100 милиона долара, а Тадић и Коштуница су дозволили једном малолетном генералу да одлучи шта с том грдном имовином. Покушај ФДБ и његовог челника генерала Нинослава Крстића да тим елаборатом упали црвену лампицу у влади ради формирања мешовите комисије с владом ЦГ која би размотрила чврсто утемељене тезе из елабората није успео јер је генерал заустављен на прагу кабинета премијера Воје. Да се разумемо, нису Србији биле потребне ни подморнице ни капитални ратни бродови већ је требало сложити одговарајући међудржавни протокол о верификацији новонасталог стања или о поклону, итд, а све ради чистих рачуна и дуге љубави, која нажалост бестрага нестаде.

И да потом Србија, из морнаричког изобиља, узме само Јадран, процењен на осам милиона долара, па курсем пред Српску кућу на Крфу. Анкерисати га за обалу где би почасна посада од неколико официра, подофицира и морнара боље промовисала српску историју и традицију од свих оних, тада жуто окречених експертских крстарења по Охају, Напуљу или Бриселу, немилосрдно арчећи достојанство и ауторитет српске војске.

Потом  је Тадић, да колико-толико спаси углед свог мезимца „жутог“ генерала, пожурио да с Вујановићем потпише неки протокол по коме би студенти наше Војне академије могли да користе Јадран за своје потребе. Колико је то била идеја кратке памети и српске збрзаности осведочили смо се у неколико наредних година.

Објективно гледано, сем фине слике за туристе на тиватским Пинама, брод и не служи више ничему – понеки коктел, модна ревија или свадба – али нема питомаца ни студената, нема комплетне посаде, нема одржавања – али у тој немаштини нађоше им истражни органи кокаин милионске вредности у кабинама. И зато је ваљда, ако има срамоте и морнаричке части, склоњен у Бар далеко од очију шире јавности, ево година и више.

Зато децембарско подсећање Загреба Подгорици о „враћању“ брода делује умивено у дипломатском смислу и нимало налик на онај, пре неколико година одаслан силеџијски захтев упућен влади Малте да не дозволи упловљење брода у њихове луке, или стављања ултиматума да Црна Гора неће видети Европску унију док не преда брод Хрватској.

Да на крају додам да никад ни миљу нисам пловио овим бродом, јер смо као подморничари припадали оној грубљој стварности Ратне морнарице, за разлику од салонске финоће на Галебу, Јадрану и Јадранци (Титова јахта). Али да не будем погрешно схваћен, пошто немамо море и не пловимо више, ова тема је шира и по морнаричким и по државним аспектима, од мојих подморничких успомена.

 

Милан Комар
МТ пуковник РМ,
подморничар

2 thoughts on “Куда плови једрењак ЈАДРАН”

  1. Veliko postovanje, dragi stariji kolega.
    Odlican tekst na „jadnu“ nazalost temu koja mori ostatke SFRJ.
    Necu ulaziti u nebuloze hrvatske strane i njihove kvazi „dokaze“o vlasnistvu nad Jadranom, ali bi morao da malo ispravim neke navode u tekstu.
    Prvo ima i studenata i ucenika srednjih skola koje uce i dan danas na jadranu neke pomoracke vrline za svoju buducnost. Posada je po formaciji popunjena nekih 90%, e sad sto je formacija takva kakva jeste to je vec neki drugi par opanaka na koji bas i ne mozemo mi iz Mornarice puno uticati. Orzavanja ima i bilo bi jos vise da opet ta hrvatska ne pokrece to glupo pitanje pa nam strane firme i brodogradilista koja su obisla brod i uradila ponude za remont „nesmiju“poslati i konacnu ponudu. A sve radi toga sto CG vlast nema m… da lupi sakom o sto i odjebe vise hahare. (izvinjavam se na rijecniku ali u ovakvim trenutscima ne mogu drugacije da se izrazim prema nekome ko do juce nije ima nista , dobio je previse a i to mu je malo).
    Uz veliki pozdrav i zelju za dobrim zdravljem Vas
    Predrag Supic

  2. Članak autora MT pukovnika Milana Komara u prvom delu je u potpunosti tačan. Problem za pripadnike VSiCG pa tako i RM nastupa donošenjem Ustavne povelje od 4. februara 2002. godine po kojoj se formira konfederacija Srbije i Crne Gore po kojoj je svaka država mogla da traži punu nezavisnost najranije 2006. godine. U takvoj situaciji razdvojeno je finansiranje vojske na teritorijama država članica, stanje je bilo kritično u Crnoj Gori zbog nesrazmera potreba RM, RViPVO i KoV finansijskim mogućnostima Crne Gore.Pokušaji GŠ VSiCG i Mornaričke uprave da materijalno i finansijski pomognu KoRM bilo je onemogućeno delovanjem Odbora Skupštine Srbije za odbranu i bezbednost na čijem čelu je bio Dragan Todorović (SRS). Isti odbor je sprečavao trošenje novca za potrebe KoRM i jedinica GŠ na teritoriji Crne Gore. U jednoj situaciji 2004. godine je dolazio da izvrši uvid u potrošena sredstva za opremanje Hidrografskog instituta RM, pri tome pred oficirima je izražavao neslaganje sa takvim trošenjem novca. Još veći problem su imali podoficiri i oficir kojima su plate kasnile po nekoliko meseci a prilikom prekomande njihova imovima je morala proći kroz carinsku proceduru a vozila su stajala duži period na carinskom parkingu. Naša pozitivna osećanja i sećanja na ŠB “Jadran” su predefinisana Ustavnom poveljom Skupštine Savezne republike Jugoslavije.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.