ШКОЛА ПОД ЈЕДРИМА - ПЛОВЕЋИ АМБАСАДОР
Већ деведесет година Јадранским морем, али и Средоземним морем и његовим рубним морима и Атлантским океаном, плови школа под једрима - школски брод Ратне морнарице „Јадран”. „Јадран” је изграђен у Хамбургу - поринут у море 25. јуна 1931. године. У Тиват је упловио 16. јула 1933. године, у састав Ратне морнарице Краљевине Југославије је ушао 19. августа 1933. године, а из пропагандних разлога свечано је предан тек 6. септембра исте године. Пуних девет деценија на њему се обучавају поморци стичући поморачка знања неопходна за службу на ратним бродовима. Иако најстарији брод, некада Морнарице Краљевине Југославије, а затим СФР Југославије, СР Југославије и Државне заједнице Србија и Црна Гора, а данас Црне Горе, „Јадран” својом лепотом задивљује сваког оног ко га види док упловљава или испловљава из луке или када са разапетим једрима подсећа на давна времена када су једрењаци открили свет и омогућили напредак цивилизације. Захваљујући љубави своје посаде, бивших ученика са његове палубе, пловиће још много деценија. До сада је препловио преко пола милиона миља.
„У 17. часова брод се усидрио”, забележио је Морнарички гласник 1938. године, „а на брод су похрлили наши исељеници. Иако је било доста касно, на гату је чекала већа група наших исељеника који су нас поздрављали бурним поклицима. Конопе нам је хтео сваки од њих да прихвати, да нам помогне да се брод веже што пре, само да би могли ногом стати на палубу брода своје земље, на део своје родне груде. Кад је вез завршен похрлили су на брод, видно узбуђени али пуни среће, да стисну руку својој браћи, да чују коју реч на свом језику о свом старом крају, како они из милоште називају Југославију. Озарених лица, немирно су бацали поглед по свима нама, не би ли препознали кога из свог родног места, који би му могао штогод речи о његовом месту, његовим родитељима и пријатељима. Нарочито се примећивало узбуђење на старијим особама које су већ дужи низ година у исељеништву. Од узбуђења људима подрхтавају руке, а многе жене сузних очију грле и љубе свакога на броду с киме се сусретну”.
Ovа слика се безброј пута понављала у протеклих 90 година колико школски брод „Јадран” плови Јадранским морем, али и другим морима и Атлантским океаном. Он достојно представља своју земљу, јер је његова палуба по међународном поморском праву део територије земље којој припада и као и сви други ратни бродови света има задатак да вијањем своје војнопоморске заставе најављује да је покретни део своје Отаџбине.
ПЛОВЕЋА КАТЕДРА
Од набавке школског брода „Јадран” до данас много шта се променило у образовању поморских официра, али мало тога у васпитању и припремању за живот поморца. И даље се практичним облицима обуке сваком будућем поморцу усађује љубав према свом броду, усваја посебан начин понашања и односа према задацима, повереном броду и људима. Циљ школовања је био и остао - оспособити будућег поморског официра за почетне дужности у Ратној морнарици и изградити моралне, карактерне и психофизичке особине личности будућих поморских официра, уз развијање смисла за колективни живот и тимски рад у бродским условима. Потребно је развити способност за брзо и тачно реаговање на ситуације, оријентацију у простору, стварање моторних вештина и навика, висок степен интелектуалне, радне и физичке способности у условима живота и рада на броду у свим хидрометеоролошким и борбеним условима.
ЈЕДРОМ ПРЕКО МОРА И ОКЕАНА
Брод је купљен на иницијативу удружења „Јадранска стража”, која је скупила 1.145.665 динара (највише у Сарајеву, Зрењанину, Београду и Новом Саду), Морнарица је дала 845.655 динара, а остатак од нешто преко осам милиона је плаћено од репарација које су плаћене због штете нанесене Србији у првом светском рату. Према томе тврдња данашњих хрватских официра да је „Јадран” њихов, јер је седиште „Јадранске страже” било у Сплиту, нема никакве основе (на подручју Хрватске скупљено је само 142.000 динара).
Након уласка у састав Морнарице Краљевине Југослвије „Јадран” је 25. јуна 1934. године запловио на школско крстарење и до 1941. године је седам пута пловио са питомцима Поморске војне академије и Бродарске подофицирске школе, пловећи по Средоземном мору и његовим рубним морима - Јадранско, Јонско, Егејско, Мраморно и Црно, али и три пута Атлантским океаном: први пута на рути Дубровник-Оран-Порто Гранде (Сао Винсент)-Мадеира-Кадиз-Ајачио-Пиреј-Дубровник, прешавши 7.525 миља (крстарење је трајало 3 месеца); други пута на рути Дубровник-Малта-Гибралтар-Мадеира-Бермуда-Њујорк-Бостон-Азори-Гибралтар-Тунис- Дубровник, прешавши 11.252 миље (крстарење је трајало 4 месеца и 10 дана); трећи пута на рути Дубровник-Малта-Шербур-Ротердам-Хамбург-Кил-Гдиња-Стокхолм-Копенхаген-Осло-Портсмут–Дубровник (крстарење је трајало 4 месеца), прешавши 8.000 миља. Брод је крстарио и за Црно море на рути Дубровник-Малта-Напуљ-Александрија-Порт Саид-Суец-Триполис-Самос-Истамбул-Сулина-Констанца-Бургас-Кавала-Атос-Патрас-Дубровник, прешавши 5.085 миља (крстарење је трајало 3 месеца).
ЈЕДАН ДАН НА БРОДУ
Живот преко дана, док брод вози под једрима, не разликује се много од обичног живота на броду у вожњи. Устајање, спремање висаљки, умивање и доручак све то бива брзо посвршавано, а затим прање палубе. За један сат све је у реду, све је на свом месту. Палуба је чиста, брод је у ред доведен. После завршеног чишћења и уређивања брода одређено је време за наставу... У 10.30 завршава се настава, а после тога одмах почиње купање. То је преко дана највеселија забава на броду. После ручка је одмор, а после одмора практична настава и опет купање. Жагор и разговор је на сваком кораку. Питомци и морнари седе и обично у групама на горњој палуби шале се и забављају, покаткад се чује и песма. Тако је ето време на броду за све одмерено.
А како изгледа једна ноћ на броду под једрима? Када се у 20.00 часова изврши смена одреда, слободни одред, тј. онај који опет у пола ноћи мора да преузме службу, одлази на починак. Службу врше два одреда који се смењују свака четири сата. када је хоризонт чист, а једра добро носе и дува стални ветар, људи се поразделе, сваки код свог јарбола, седну, а затим се чује тихи разговор и препричавање, по неки весељак прича својим друговима шале и досетке. Када је брод под једрима, спавања нема за оне који су у то време у служби. Могу сести, могу се и наслонити, али очи њихове морају бити будне. Довољан је само један миг официра страже и они ће се за трен ока наћи сваки на свом месту, код свог једра или конопа. Када човек баци поглед по палуби и види море конопа, изгледа му да је немогуће по дану, а камо ли по ноћи снаћи се међу њима. Али за оног ко већ дуже живи на броду то није ништа. Дуготрајна вежба научила је сваког на то. У најтамнијој ноћи сваки наш морнар ухватиће увек за прави коноп. Без забуне, без натезања, сваки маневар са једрима изврши се исто тако брзо и спретно као и дању. Каткада ноћу, када се изненада појави који предзнак олује и када се из опреза нареди да се један део једара убере, право је уживање гледати како се црне силуете наших морнара веру преко припона и пењу по јарболима. Сваки овакав изненадни маневар поремети ону тишину која је дотада владала. За час опет све бива као пре. Да се не чује шум мотора за расвету, човек би се могао у мислима пренети у она давна времена када су наши стари пловили дане и дане по далеким морима. Певајући монотони глас питомаца који мере брзину одјекује бродом свако пола сата.... Навигација на броду под једрима знатно је тежа него на бродовима на пару и мотор. Зато је и потребно да се брзина чешће мери. Питомци врше службу такође у сменама. Они се скупе око свог стола за навигацију, проматрају карту и одређују позиције. Када је ноћ ведра, преко целе ноћи можете видети како се секстантима мере висине небеских телеса. Њихова навигациона карта пуна је црта и кругова, они воде навигацију предано и савесно. Тако се ето они спремају за свој будући позив. У пола ноћи је опет смена одреда. Опет једни иду на кратак починак... а други преузимају службу... Једна мала шетња после пола ноћи по доњој палуби довешће вас до простране бродске кухиње у чијем се крају налази мала бродска пекара. Два морнара, два бродска пекара, целе ноћи су будни. Они не знају за умор. Преко целе ноћи у пакленој врућини спремају хлеб за идући дан. Ако сиђете у простор за питомце подофицирске школе и морнаре., начете га у то време свега начичканог са висаљкама. Ту влада мир и тишина....На горњој палуби, напротив, када једра нису разапета, свуда је мир. Посаде једара седе или спавају код својих јарбола. Тада се могу видети морнари како скупљени леже један преко другог и спавају на самој палуби, наслонивши главу на конопе или било на што друго. За морнара је то свеједно, он за свој одмор не тражи меку постељу ни покривач. Његов навикнути организам подноси све. Тако ето изгледа једна ноћ на броду под једрима.
(Морнарички гласник број 5/1937, стр. 606-608.)
ОД ОЛУПИНЕ ДО МОРСКОГ ЛЕПОТАНА
За време априлског рата 1941. године „Јадран” се нашао у Боки Которској. Након капитулације Краљевине Југославије заробили су га Италијани, који су га користили као школски брод, под именом „Марко Поло”, за школовање поморског подмлатка. Након капитулације Италије 1943. године брод се нашао у Венецији и од тада почиње његово пропадање. Нико га није одржавао и крај рата дочекао је потпуно опљачкан и једва се одржавао на води. На захтев југословенске владе брод је враћен и дотегљен у Тиват. Одмах је почела његова обнова у Морнаричко-техничком ремонтном заводу „Сава Ковачевић” у Тивту. Брод је уз велике напоре реновиран и већ 1949. године био је спреман за пловидбу, ушавши у састав Војнопоморског школског центра у Дивуљама. Са школским крстарењима је почео одмах и наставио да плови све до данашњих дана, поставши права пловећа учионица.
Брод је грађен од челика, као моторни тројарболни баркантин, депласмана 776 тона, дужине преко свега 60 м, ширине 8,9 м и газа 4,3 м. Висина маневарске палубе му је 4,55 м. Труп је грађен од челика. Брод има баласт тежине 179,5 тона, површину 12 једара ( летка, пречка, олујна пречка и летача на прамцу: три крсна и једно сошно једро на предњем јарболу; по једно сошно и једно вршну једро на велејарболу и крменом јарболу) 933 квадратна метра ( пречке 148, сошна једра 383,3, крсна једра 304,3 и вршна једра 97,3), висину прамчаног јарбола са наставком 37,7 м, велејарбола 39,1 м и крменог јарбола 35,8 м. Брод има косник и прикосник. На њему је разапето 11.000 метара конопа. Брод има и дизел-мотор БУРМАЈСТЕР-АЛФА снаге 353 кс, са којим остварује економску брзину 6 и максималну брзину 10,4 чвора (бродске залихе горива 24 тоне). Акциони радијус му је 3.750 миља са брзином 9,7 чворова., аутономија 15 дана (залихе воде 48 тона). Опремљен је свим потребним средствима за навигацију и везу, као и средства за заштиту - радар ДЕЦЦА 46 ТМ, жирокомпас АНСЦХУТЗ-СТАНДАРД ИВ, ситуациони сто САГЕМ, брзиномер САЛ лог 59, дубиномер НМЦ, радио-предајник, радио-пријемник и радио-примопредајник.
Посада је у Морнарици Југославије имала: четири официра, девет подофицира и 36 морнара, а може да укрца још 12 наставника и 70 питомаца/ студената. На отвореном мору може да борави месец дана. Брод има могућност крцања 100 војника са личним наоружањем и опремом.
После другог светског рата брод је три пута крстарио ван Јадранског мора: од тога једном на рути Сплит-Порт Саид-Порт Судан-Бејрут-Сплит (крстарење је трајало 1 месец и 10 дана), прешавши 4.100 миља; други пут на рути Котор-Лисабон-Котор, прешавши миља. и трећи пут на рути Тиват-Гибралтар-Портсмут-Лисабон. Тиват . Остала крстарења су била по Средоземном мору
Школски брод „Јадран” плови и служи као учионица. Његове посаде су уложиле много напора и љубави, сигурно га водећи морским пространствима. После осамдесет година пловидбе постао је ветеран, који се много разликује од оног брода који је стигао из Хамбурга давне 1933. године. Данас је то савремен брод за обуку поморских официра. То је најстарији ратни брод на источној обали Јадрана, а за свој изглед, поред своје посаде, треба да захвали Морнаричко-техничком ремонтном заводу „Сава Ковачевић” из Тивта, кога више нема.
ИЗ ПИТОМАЧКОГ ДНЕВНИКА
НА ЈЕДРА
Освануо је ведар и сунчан дан. Ветар лагано дува кроз конопе и јарболе с крстовима на „Јадрану”. Стојимо постројени на палуби с једне и друге стране предњег јарбола. Осам је часова! Подиже се поморска застава, која се кроз шуму конопа залепрша на сошњаку.
„На једра!” - зачу се глас главног бродарског са палубе.
Брзо скидамо ципеле и чарапе, слажемо их поред јарбола. У року пет секунди предњаци крећу уз припоне а остали за њима, провлачимо се кроз кош и стижемо на своја места према распореду за разапињање и убирање једара. Ја сам на доњем (дебленом) крсту, на левој страни - број Б2. Изнад мене још више налазе се они на горњем(слеменом) и средњем крсту(кошном). По команди размичемо се, верући се босим ногама по конопу, телом припијени уз крстове, рукама дрешимо крсна једра на јарболу високом нешто преко 37 метара. Кроз конопе и ветар чује се глас са командног моста:
„Не сме се, другови питомци, гледати у ноге, већ у руке, јер је важније да се рукама ухвати за коноп, кад се добро ухвати за коноп не може се никада пасти, па макар ноге лебдиле у ваздуху”.
Кроз три-четири минута разапели смо једра и спустили се на палубу. Опет смо постројени поред јарбола.
„Које смо конопе одрешили”, зачу се глас бродарског показујући у друга до мене.
„Друже старији водниче, одрешили смо трбушне и помоћне убраље и са извлакачима шкота спустили...”, одговори спремно Ђорђе Милановски.
Сваки коноп на овом броду има своју намену, место и назив. Сви су уредно сложени, подвезани, обешени...Сложени су у венац, у плочу, у осмицу, намотани на бубањ. Неки су сложени у дугачке војеве или у змију. Морамо да пазимо на настави и научимо назив сваког конопа и чему служи, јер за време једрења или олује, погрешно затегнут или попуштен коноп, може довести брод и посаду у опасност. Да се разапне само једно једро, а њих је 12, треба повући или попустити десетак разних конопа истовремено. Потребно је научити руковати овим конопима, али и бити способан да касније учиш друге, и по дању и по ноћи, у луци и у пловидби, па и онда кад те из сна пробуде.
КРОЗ КВАРНЕР
Већ више од једног часа пловимо кроз Кварнер. Дува јака бура. Море је побеснело, изнад њега је слој морске прашине - распршене водене капи. „Јадран” се љуља, ваља, посрће... Ветар звижди кроз конопе, јарболе и крстове. Хладно је, сви смо мокри. Сваког тренутак очекује се команда: „На једра”, а онда треба бос по смрзнутим припонама на јарболе. Пала је ноћ, све је као у паклу. Стојим на кормилу и једва држим точак, а кад треба променити курс помаже ми Кучо, који стоји на левом боку. Прамчани део преливају валови. Први пут сам у оваквој олуји. Одмах по испловљењу из Пуле одјекнуо је глас команданта:
„Припреми брод за тешко море!”
Сви су на својим местима. Они који нису на служби склонили су се. Ништа није стабилно под ногама, палуба као да се креће. Мало ко је вечерао. Морска болест се види на сваком лицу. Командант брода стоји на командном мосту, блед и погледа упртог у море. Види се да и њему смета море, али свако то подноси на другачији начин. Командант је смирен, па је одмах лакше. У тешким ситуацијама сви погледи су упрти у њега. Док га посматрам, улажући максималан напор да држим точак у рукама, размишљам о томе како сам замишљао команданта једног оваквог брода у оваквој ситуацији читајући књиге о славним поморцима и гусарима. Знам да наш командант никада не би напустио свој брод, па ма шта му се десило.
Брод је за сваког поморца друга, често и прва, кућа па је љубав према броду и осећај припадности посади једног брода изражена. Неписани закон о понашању помораца је да се брод напушта само онда када нема другог излаза и то у последњем тренутку. Већ је постало легендарно да командант последњи напушта свој брод или чак тоне са њим.
Следећи дан, кад се време донекле смирило, сви питомци једногласно причају о команданту брода и његовој смирености. Уз причу о храбрости команданта, много је шала на рачун оних који су ноћас били „избачени” из строја, а сви су то на свој начин осетили. Право поморачко крштење.
ДОВИЂЕЊА, ВИДИМО СЕ ОПЕТ!
Данас се завршава последњи дан нашег питомачког укрцања На ”Јадрану”. За три године школовања провели смо скоро четири месеца на њему у више наврата. Никада боље нисмо очистили брод као јутрос. Нико данас није забушавао. Једна група четкама пере палубу, друга је брише, трећа слаже конопе, четврта до усијања брише све што је од месинга, тако да се на уређајима може огледати. Нико данас не забушава.
Постројени на палуби - с једне стране питомци, с друге стране посада - слушамо поздравне речи команданта брода и захвалницу нашег класног старешине. Погледи полако лутају по деловима брода, свако гледа оно што је на њега оставило најлепши утисак. Време је лепо, маестрал тихо дува кроз снаст брода. Гледам предњи јарбол и крст на коме сам много пута разапињао и убирао једро, припоне по којима сам се пео свако јутро.
У колони по један напуштамо брод преко сиза, уз звуке бродске сирене у знак поздрава. Поздрављамо заставу и брод. Свако од нас има морнарску врећу са својом опремом, а у глави мноштво различитих успомена за овог брода. Интересантно, размишљам само о ономе што је било лепо.
Полако се удаљавамо ка нашим зградама. „Јадран” остаје иза нас, још лепши и изазовнији.
Довиђења, видимо се опет! То као да каже он нама, али и сваки од нас њему.
ПОВОЉАН ВЕТАР У ЈЕДРА СЛАВЉЕНИКУ
На овом броду, на његовој палуби, његовим јарболима и једрима многи су стекли абецеду тешког и истовремено драгог, плавог и немирног мора. Пловити и успешно савладати тај елеменат посебно се доживљава на овом једрењаку и дуго година након укрцања на њему у сећању су високи, витки, јарболи, његове замрзнуте припоне и натегнута једра.
На 18 крстарења ван Јадранског мора брод је посетио: Оран, Тунис (4), Малту (8), Пиреј (7), Гибралтар (5), Лисабон (3), Казабланку, Малагу, Палма де Мајорку, Порто Гранде, Мадеиру (2), Кадикс, Ајачио, Вилфранш, Ираклион, Бејрут (3), Мармарис, Истамбул (2), Констанцу (2), Варну, Солун (2), Напуљ, Александрију (3), Порт Саид (2), Суец, Триполи (Либан), Триполис (Либија), Самос, Сулину, Бургас, Кавалу, Атос, Патрас, Хамилтон (Бермуди), Њујорк, Бостон, Вера Круз и Порто Делгаду (Азори), Шербур, Ротердам, Хамбург, Кил, Гдињу, Стокхолм, Копенхаген, Осло, Портсмут (2), Латакију, Родос, Бенгази, Порт Судан, Крф (3), Тулон и Ливорно. На тим путовањима брод је препловио близу 80.000 миља, а по Јадранском мору око 410.000 миља.
Љуљање и ваљање на таласима мора у бури или по југу, пун каблић после тога и тешко дизање сидра давно су пали у заборав, а остало је оно најлепше стечено за четири месеца пловидбе на њему - љубав за брод која се стекне на овом једрењаку. Ту се доживи сва она романтика и оствари машта из детињства и осети сва суровост мора када „побесни”. „Његов лепи изглед”, записа један од питомаца који је на њему постајао поморац, „многобројни успеси бацали су у засенак ону другу страну, нераздвојно везану за живот морнара, живот често груб и мукотрпан по оној старој морнарској ‘морнарски хлеб има седам кора’. Они што су га познавали са стране никад нису видели и ту страну брода. Кроз њега су гледали далеки свет, велике градове… Пред очима су им били бучни дочеци у тим светским лукама, банкети на чистој палуби ‘Јадрана’, доживљаји људи који плове њим. И зато се увек наметало питање оних на њему и оних са стране ‘а где ли ће ове године”.
Нове генерације плове на овом поносном старцу, а у очима старих помораца који га поздрављају скинуте капе и салвама из старих топова изазива дивљење и сузу у оку. Он их подсећа на младост, на дане када су у невремену говорили „ко ме гурну на море” и када су једва чекали да поново заплове када су на копну - као и сви морнари света.
Пажња која се посвећује овом броду указује да ће овај лепи брод, са својим белим једрима и витким јарболима, још дуго година пловити Јадраном и другим морима, да ће пристајати у многе луке и одушевљавати присутне на обали, а многим генерацијама поморских официра и подофицира био је и остао тешка, али најдража, њихова учионица које ће се сећати читавог живота.
Повољан ветар у једра слављенику! Нека још дуго година плови морима и океанима! Његови питомци, ма у којој држави живели и ма којој држави овај брод припадао, никада га неће заборавити!
Бошко АНТИЋ
Slika „Jадран” упловљава у Tиват, 16. јуни 1933. године, ovo nije Jadran, to pokazuje koliko ga znamo..
Хвала на упозорењу, погрешна слика је замењена исправном.
Moj djed Josip Nikolić je bio član posade te 1938e na putu za New York. Upravo on ,je po sjećanju, svojim rukama rekonstruisao demolirani Jadran ,kakav je vraćen 1945te. Znači moguće da danas postoje razlike od originala kakav je iz Hamburga došao. Ponavljam, radio je po sjećanju….