ХРВАТСКА ПРЕВАРА У ЗЕЛЕНИЦИ

Размена заробљеника  између Хрватске и ЈНА вршена је по принципу “сви за све”. Хрвати су знали да је ЈНА осетљива на страдања својих припадника и осталих невиних људи у хрватским казаматима.  То је практично значило да ће ЈНА на све пристати, само да се наши људи што пре ослободе.  Осим припадника ЈНА Хрвати су за размену хапсили цивиле српске националности по хрватским градовима и селима. Урбани Срби би били оптужени као припадници КОС-а, на силу обучени у униформе  које су пронађене у освојеним складиштима и касарнама ЈНА и тако хрватској јавности приказивани као побуњеници.

У формули “сви за све” хрватска страна је показала сву поквареност и лукавство. Однос на размени био би увек десет и више заробљених Хрвата за једног заробљеног припадника ЈНА, међу којима је било мало војних лица. Било је ту најчешће цивила Срба  а било је и припадника других националности, па чак и Хрвата. Због општег масовног  свеобухватног напада  на јединице и установе ЈНА у Хрватској  у јесен 1991. године, ЈНА није имала свакодневни ажурирани списак својих заробљених припадника. Евиденције ухапшеног или несталог српског становништва у Хрватској није било, јер у то време је Србина свако могао оптужити, ухапсити па чак и убити а да за то не одговара. Такво стање створило је услове за прогон српског становништва и прикривање хрватских злочина.

Приликом размене  заробљеника у Зеленици у јесен 1991.године договорена је  размена 524 заробљена припадника хрватске паравојске за 36 заробљених наводно припадника ЈНА. На дан размене испражњен је Морињ у потпуности (око 292 заробљеника). Сви заробљеници ЈНА су били у добром здравственом стању а враћене су им све личне ствари и документа. Аутобусима су довезени у луку Зеленика.

Мало је било чудно  што је грчки брод из Сплита  уместо 36 довезао 28 заробљеника.  Били су обучени у сивомаслинасте војничке униформе и у веома јадном психофизичком стању. Приликом уласка наших официра у потпалубље где су били заточени, они су се разбежали и полегали по ћошковима бродског простора. Несрећни људи су очекивали поновно премлаћивање и мучење а нису могли веровати својим очима када су видили официре са петокраком. Најстарији официр ЈНА, шокиран страшним призором,  је тада рекао: “Ви одавде нећете никуда ићи”.

Са хрватске стране приликом размене била су два лица, а један од њих је био дубровачки  новинар Лука Браило. На броду је био и представник Европске заједнице (страни официри обавештајци). Када су наши официри тражили преосталу осморицу заробљеника, представници хрватске стране рекли су да су они одбили размену и да желе да остану у Хрватској.  Присутни представник  Европске заједнице је потврдио да постоје изјаве, али да нису на броду.  Размена заробљеника је била доведена у питање. Наши официри нису хтели пустити наше мученике поново у хрватске казамате. Неизвесност је прекинуо генерал Павле Стругар инсистирањем да се размена изврши.

У то време се није знала судбина тих осам људи. Било је чудно да ухапшени испребијани Срби или припадници ЈНА, остану у земљи у којој му је живот јефтинији од обичног метка. Пошто се на сваким разменама дешавало слично, касније се схватило да су ти људи убијени. На тај начин су прикривани злочини у Госпићу, Загребу, Бјеловару, Вуковару,  Пакрачкој пољани, Осијеку, Шибенику, Лори итд.   Мртви Срби остали су да “живе “ у Хрватској. Дубровачки новинар госпар Лука Браило није знао за њихову адресу.

Током рата у Хрватској нестало је 2.996 лица српске националности. На том списку сигурно је и  осам српских мученика који су требали бити размењени у Зеленици.

На данашњи дан 22.12.2020. године, који се некада славио као Дан ЈНА, по списку ДИЦ „ВЕРИТАС“ тражи се 1.693 лица српске националности. По Књизи несталих Међународног комитета Црвеног крста (МКЦК), који је иначе званични списак несталих у Републици Хрватској, тражи се 1.869 особа без наведене националности. Око 50 посто тих особа су српске жртве. Разлика у броју несталих српских жртава је у околности да породице српских жртава нису могле, или нису знале да МКЦК треба доставити попуњен образац за сваку појединачну жртву. На основу тог попуњеног обрасца и других података, жртва улази на званични списак несталих.

На  списку несталих лица још увек се налази шест пилота ЈНА.

Од завршетка грађанског рата у Хрватској прошло је двадесет пет година, а проблем са несталим особама није решен. Када би се решио тај проблем, морало би се и истражити околности њиховог нестанка и лична  одговорност појединаца за то. Можда би се и тада открило ко је агресор а ко је жртва. У тој закулисаној политичкој игри и опструкцији комисија за размену посмртних остатака жртва, полагано нестаје нада да ће  нестале жртве оружаних сукоба на подручју Републике Хрватске од 1991-1995. наћи свој вечни мир.

Ђорђе Пражић