SRBI KOMANDANTI ŠAJKAŠKIH FLOTILA

Nekoliko vekova šajkaši su branili Evropu od Turaka. Srbi su imali svoje šajkaške flotile, ali su, usled istorijskog razvoja događaja u Podunavlju, činili deo svih posada  koje su dejstvovale na Savi i Dunavu. Srpski despoti su imali svoje šajkaške flotile i na njihovom čelu su se proslavili mnogi Srbi, ali je bilo i onih koji su se bavili hajdučijom, tako se boreći protiv Turaka. U to vreme šajkaški zapovednici imali su rang vojvoda (generala ili admirala).

Flotile šajkaša su vojne organizacije koje se pominju još od desetog veka. Svojim ratovanjima šajkaši su obeležili srednji vek u Podunavlju. Na ovoj raskrsnici, kojom su se kretale vojske i narodi, odneli su mnoge pobede. Iako su najčešće pripadale Ugarskoj, njihove posade su bile sastavljene od Srba i najveći deo njihovih komandanata bili su Srbi.

Šajka iz vremena srpskih despota
Šajka iz vremena srpskih despota

U 15. i 16. veku poneki despoti imali su vlastite flotile kojima su komandovali, naročito srpski despoti Brankovići i u Sremu Stevan Štiljanović.

Despot Đurađ Branković je takođe imao svoju flotilu, pa je u njegovo vreme Smederevo imalo i ratno pristanište, koje je branila Dunavska kula. Tu je postojala specijalna brodogradilišna kapija, što je jedinstven primer u Srbiji. Jedno pristanište je bilo na Jezavi.

U 15. veku najveći podvig srpski šajkaši su učinili u odbrani Beograda od vojske Mehmeda Osvajača - odlučili su bitku za Beograd 1456. godine.

Posle pada Smedereva šajkaše je okupio Vuk Grgurević, unuk despota Đurđa Brankovića. Potom dolazi Petar Ovčarević, koji sa njima brani Beograd od opsade Sulejmana Veličanstvenog. Kasnije, u Ugarskoj na čelu srpskih šajkaša su najslavniji Radič Božić, Pavle Bakić, Stevan Štiljanović... To su zapovednici šajkaških flotila koji su ušli u istoriju ratovanja na Dunavu i Savi, koji su više od pola veka branili Evropu od prodora Turaka preko Dunava i Save. Nažalost, česti sukobi unutar ugarskog plemstva bili su smetnja njihovoj uspešnoj odbrani, jer su bili primorani da se opredeljuju na jednu ili drugu stranu u sukobu, a često, zbog nekorektnog odnosa Ugarske prema njima  i da stupaju u turske redove i da ratuju na njihovoj strani. Bila su to teška vremena u kojima su se pojavili ovi srednjovekovni junaci, koji su posle kosovske katastrofe i pada Despotovine pronosili slavu srpskog junaštva.

 

SRPSKI DESPOT

VUK GRGUREVIĆ - ZMAJ OGNJENI VUK

(1438 - 1485)

Zmaj

Među Srbima, na početku njihovog izbeglištva u Ugarskoj, u borbi s Turcima posebno se isticao unuk despota Đurđa Brankovića - Vuk Grgurević, koji je zbog svog junaštva ušao u narodnu pesmu, kao naslednik Miloša Obilića i Marka Kraljevića. Bio je junak nad junacima svog vremena i zbog toga je i prozvan Zmaj Ognjeni Vuk. Bio je komandant šajkaša (tada su se zvali nasadisti).

Sin Đurđa Brankovića Grgur, koji je branio Smederevo sve do njegovog pada pod Turke 1439. godine, imao je vanbračnog sina Vuka, koji je rođen 1438. godine, a umro 1485. godine u svojoj 47. godini. Bio je oženjen Varvarom, kćerkom Sigismunda Frankopana, koja se nakon Vukove smrti preudala za Franju Berislavića, jajačkog bana.

Posle pada Smedereva Vuk je nekoliko godina živio na turskoj teritoriji da bi 1464. godine prešao u Ugarsku, sa titulom despota, koju je nasledio od oca Grgura Đurđevića - Brankovića, koji je umro u Hilandaru kao monah German. Nadimak Zmaj dobio je kao mogući nosilac Ordena zmaja, koji je ustanovio ugarski kralj Sigismund 1408. godine. Iako ga kralj Matija nije odlikovao ovim ordenom, nadimak je mogao dobiti od svog pretka  Stefana Lazarevića, čiji je posed nasledio u Sremu, a koji je bio prvi nosilac ovog ordena.

Posle pada Despotovine i prelaska većeg broja Srba u Ugarsku došlo je do jakog srpskog pokreta, koji je imao uspona i padova. Čim je prešao u Ugarsku, Vuk Grgurević je od kralja Matije Korvina dobio na upravljanje gradove Slankamen i Kupinik, a za pokazanu vernost u borbi sa Česima, 1471. godine dobio je i u Ugarskoj naziv "despot Kraljevine Srbije". Matija je srpske velikaše nastojao što čvršće da veže uz sebe.

Prvih godina, Vuk je učestvovao u ratovima Matije Korvina protiv Čeha i Poljaka, a potom je krenuo na Turke. Činjeno je to radi održavanja ugarske prevlasti u krajini, a manje zbog namere Matije Korvina da zarati s Turcima.

Početkom 1463. godine Matija je sa vojskom na brodovima prešao preko Save kod Gradiške i prodro u Bosnu do Jajca. Njemu je tek 1476. godine uspelo da zauzme Šabac. Učinio je to njegov vojskovođa Vuk Grgurević. Posle pada Šapca, despot Vuk je plenio Srebrenicu i Zvornik i sa "ogromnim plenom vratio se u Matijin dvor (logor) kod Šapca". Iz Bosne je doveo veliki broj Srba koje je naselio u Sremu. Turci su kao odgovor napali Temišvar, ali je Vuk i tamo stigao. Sa Turcima se sukobio kod Požežena i Turci su poraženi do nogu. U sukobu su učestvovali i brodovi iz Beograda. Despot je pokušao da osvoji Smederevo, ali se morao povući preko Dunava.

Posle pobede ugarske vojske na Hlebnom polju u Erdelju, Turci su pokušali da kod Rama spreče prelazak vojske Pavla Kinjižija na desnu obalu Dunava, jer su posle smrti Mehmeda Drugog (1481) ugarski odredi pod komandom Stefana Batorija, Pavla Kinjižija i Vuka Grgurevića upadali češće u Srbiju. U svim tim pohodima brodovi su imali vidnu ulogu. Godine 1481. došlo je do bitke turske flotile i brodova despota Vuka, koji su stigli iz Beograda i okolnih mesta. Tom prilikom šajkaši su potopili 24 turska broda i obezbedili slobodan prelaz ugarskih i srpskih vojnika kod Rama.

U ratu Matije Korvina protiv nemačko - rimskog cara Fridriha Habzburškog Srbi su ratovali u Donjoj Austriji. Predvodili su ih Vuk Grgurević i Dmitar Jakšić. Odmah potom Srbi su nastavili borbe s Turcima. Despot Vuk je 1480. godine, isprativši Matiju Korvina do Jajca, krenuo ka Vrhbosni (Sarajevo), tri dana je harao po gradu i potom porazio Turke kod Travnika. U jesen 1481. godine Vuk je bio kod Rama, a naredne godine je već bio na Uni, gde je sačekao Turke koji su harali po Kranjskoj i Koruškoj.

Posle smrti Matije Korvina došlo je do povoljnog trenutka da Turci krenu u ofanzivu. Oni su užurbano gradili brodove, a njihove čete su prodirale do Temišvara i Varadina. Iz svojih rečnih pristaništa brodovima su podržavali kopnenu vojsku. Beograd je u to vreme snabdeven rečnim tokom i Dunav je bio kičma ugarske odbrane. Čarke s Turcima su nastavljene, ali se Ugarska zbog sukoba oko vlasti nalazila u rasulu. Organizacija rečne flotile u Beogradu, Zemunu i Slankamenu doživela je slom, pa su šajkaši odlazili u okolna naselja iz kojih su i bili, uvereni da je slom Ugarske neminovan. Jedina odbrana Dunava bili su srpski šajkaši pod zapovedništvom srpskog despota u Sremu.

Smrću despota Vuka 1485. godine završeno je jedno teško vreme u Podunavlju. Despot Vuk je izrastao u velikaša na ponos svog naroda. Matija Korvin mu je ponudio i mesto koje zahteva junaka. Vuk je uspostavio potpunu prevlast u Podunavlju i Turci nisu mogli upadati preko Dunava kao pre pojave despota Vuka.

 

SRPSKI DESPOT

STEVAN ŠTILJANOVIĆ

(  - 1540)

Među mnogobrojnim zapovednicima šajkaških flotila na Dunavu i Savi ističe se Stevan Štiljanović, koji je bio srpski despot u Sremu. Sa svojim šajkašima uspešno se borio protiv Turaka sa svojim šajkašima. Pomagao je siromašne, pa ga je srpska crkva proglasila za sveca, koji se slavi 17. Oktobra (Sveti Stevan i Jelena Štiljanović).

Turci su osvajanje Srbije dokrajčili 1459. godine, kada je zauzeto Smederevo, čijim su se padom Turci učvrstili na Dunavu. Još je samo Beograd ostao slobodan. Time su Turci dobili važna rečna pristaništa i uslove za razvoj brodogradnje. Time se izmenio  i način ratovanja na ovom  području, jer je Dunav postao pogranična reka, a time su bili ugroženi i ugarski krajevi, jer Srbija više nije bila tampon zona između Ugarske i Turske.

Bežeći pred svirepim osvajačima, srpski živalj se sklanjao u Ugarsku i vrlo brzo se uključivao u odbrambeni sistem ove kraljevine.

Srpski despot Stevan Štiljanović, vođa Srba u Ugarskoj do 1515. godine, održavao je i branio beogradske i druge skele na Dunavu, a organizovao je i održavao jaku šajkašku flotilu. On je oko sebe okupio Srbe šajkaše, koji su ostali bez posla, nakon sve većeg propadanja mađarske šajkaške flotile.

Štiljanović je odlukom sabora dobio grad Šikloš, s obavezom da o svom trošku izdržava banderiju, veliku kao što je bila kraljevska. Šikloš je tada bio glavna stanica šajkaške flotile i knez Stevan je zapovedao njom kao priznati srpski despot, čuvajući granicu od Slankamena do Šikloša, i dalje na Dravi.

Sveti kralj

Stevan Štiljanović se krajem 15. veka doselio iz Paštrovića u Srem i postao je despot. Godine 1513. izbila je pobuna ugarskih seljaka (Dožin ustanak), pa je tom prilikom nastao rascep među Srbima u Ugarskoj. Kada su se čete despota Stevana, koje su se bile na strani kralja, posle pomoći ugarskim velikašima, vraćale u Srem, noseći sa sobom veliki plen, dočekao ih je na prelasku preko Dunava slankamenski šajkaški vojvoda Stefan. On se sa šajkašima Srbima pridružio pobunjenicima. Potukao ih je i oteo im plen, a zatim se vratio u Slankamen. Ostatak vojske Štiljanovića prebacio se šajkama preko Dunava i sukobio sa slankamenskim pobunjenicima, koji su potučeni.

Naredne godine, beogradski ban je na prevaru ubio šajkaškog vojvodu Stefana, a ne Stevana Štiljanovića kako neki istoričari tvrde. Štiljanović je umro u Šiklošu (negde se naziva Šikleuš) oko 1540. godine i sahranjen je na bregu Đuntir. Kasnije je prenet u manastir Šišatovac u Sremu, u kome je Pećki patrijarh Pajsije napisao biografiju Stevana Štiljanovića.  U trpezariji manastira nalazila se velika slika "Despot Stevan Štiljanović deli žito narodu iz svojih žitnica u svom gradu Šikleušu" slikara Arse Teodorovića iz 1821. godine.

Usled turskog uznemiravanja, kaluđeri fruškogorskog manastira Šišatovac, preneli su mošti despota Stevana Štiljanovića u mesto Žankutaran (Adonj) blizu Budima i položili u hram Uspenja. Bilo je to 1687. godine, ali već 1699. godine njegovo telo je ponovo bilo u Šišatovcu, jer je te godine iguman Serafim  svečevo žitije pokazao grofu Luiđiju Ferdinandu Marsiljiju, koji je utvrđivao novu tursko - austrougarsku granicu.

Kasnije je despot prenet u Sabornu crkvu u Beogradu.

 

ŠAJKAŠKI VOJVODA

PETAR OVČAREVIĆ

Napad Sulejmana Veličanstvenog na Beograd 1521. godine zatekao je šajkašku flotilu u lošem stanju, kao posledicu dinastičkog trvenja u Ugarskoj i Austriji. Šajkaši su pružili dosledan otpor Turcima. Predvodio ih je Petar Ovčarević, koji je posle pada Beograda prešao Turcima, ali je neprekidno sarađivao sa Srbima u Sremu.

Napadi Turaka, posle poraza pod Beogradom 1456. godine, neprekidno su obnavljani. Turci su osvajanje Srbije dokrajčili 1459. godine i dobili važna pristaništa na Dunavu i Savi. Dunav je postao pogranična reka, pa je Ugarska bila primorana da menja sistem odbrane na Dunavu.

Za dalju odbranu od Turaka bilo je razloga:  odsudna odbrana beogradskog hidročvora. Doseljeni Srbi su uključeni u odbrambeni sistem, a sukobi su se odvijali među pograničnim zapovednicima.

Dostigavši svoju najjaču snagu za vreme Matije Korvina, šajkaška flotila je posle njegove smrti sve više slabila. Srpski despoti su svojim flotilama branili pogranične gradove. Borbe su se vodile oko Šapca, Rama i Smedereva. U svim bitkama učestvovali su šajkaši iz Beograda.

Turci su uporno gradili svoje brodove i postepeno preuzimali prevlast na Dunavu, posebno posle smrti Vuka Grgurevića. Oni su iz svojih rečnih pristaništa podržavali svoju kopnenu vojsku.

U vreme pred kraj 15. veka Mađari su na Dunavu i Savi raspolagali sa 100 brodova kojima je zapovedao Petar Doci (Dojčin iz narodnih pesama).

Početkom 16. veka Ugarska se, zbog sukoba velikaša, nalazila u rasulu, pa je u rasulu bio i odbrambeni sistem na Dunavu. Organizacija rečne flotile u Beogradu, Zemunu i Slankamenu doživela je potpuno slom, pa su šajkaši odlazili u okolna naselja iz kojih su uglavnom i bili. Svi su tada bili uvereni da je kraj Ugarske neizbežan.

U takvom stanju zatekao je flotilu u Beogradu napad Turaka pod Sulejmanom Veličanstvenim 1521. godine.

Sulejman Veličanstveni je shvatio grešku Mehmeda Drugog Osvajača i odlučio da pre napada na Beograd zauzme Srem i zagospodari Dunavom i Savom, tako sprečavajući svaku pomoć opkoljenom Beogradu. U tome je u potpunosti uspeo.

Jakoj turskoj flotili suprotstavili su se beogradski šajkaši s Petrom Ovčarevićem na čelu, ali nisu mogli ništa protiv turskih galija. Beograd je tako pao.

Nakon pada Beograda, Bali-beg Jahjaspahić je pobio mnoge viđenije Srbe i Ugare, ali je nastojao da "u svoju službu prevede jedan broj Srba koji su branili grad i ratovali u Sremu...". Pridobio je i Petra Ovčarevića, šajkaškog zapovednika, koji se istakao hrabrošću u odbrani Beograda. Šajkaši su se posle poraza rasuli i Ovčarević ih je delom sakupio da stupe u sultanovu službu. Vojnici i lađari Petra Ovčarevića uvedeni su u red martoloza i naseljeni u Beogradu, gde je jedna mala četvrt nazvana Ovčar - oglu mahala. Kao zapovednik ugarskih šajkaša, Petar Ovčarević je preživeo pad Beograda, kratko vreme se kolebao, a onda se priklonio i postao poverljiv čovek Bali - bega. Predvodio je Srbe martoloze koji su ponovo na rekama stajali istureni na turskoj granici. Posle smrti Bali - bega, s kojim se zamerio zbog prevođenja Srba u Ugarsku, njegov uticaj je ponovo porastao - bio je doglavnik mlađeg Bali - begovog brata Mehmed - bega. Na svim sastancima sedeo je uz bega, a već sutradan on je o svemu što se događalo obaveštavao uhode Jovana Zapolje. Kada je napustio Turke i prešao u službu erdeljskog vojvode Jovana Zapolje, Petar Ovčarević je nastavio da šalje izveštaje njegovom protivniku, austrijskom nadvojvodi Ferdinandu. Sve je to činio najpre kao dobar hrišćanin, posle, toga za novac, ali i kao pustolov i najamnik.

Zahvaljujući Petru Ovčareviću i njegovim šajkašima, u Srem je u decembru 1525. godine prešao knez Pavle Bakić.

Petar Ovčarević je 1530. godine stigao iz Beograda u Budim sa oko 800 srpskih šajkaša martoloza, koji su bili poseban rod turske vojske, koje su mahom sačinjavali hrišćani, kao posada na tvrđavama, kao graničari, šajkaši na rekama i čuvari klanaca i puteva.

Petar Ovčarević je bio u sastavu turske vojske, ali je uvek ostao odan svom rodu i pomagao je Srbima kad god je mogao izlažući se velikoj opasnosti da bude uhvaćen kao srpski špijun u turskim redovima, a tada bi mu sudbina bila poznata - kolac ili svilen gajtan.

 

SRPSKI DESPOT

RADIČ - RADIŠA BOŽIĆ

(  - 1528)

Radič (Radiša) Božić je Srbin koji je najduže vreme predvodio srpski narod u Ugarskoj boreći se s Turcima i sprečavajući ih da prodiru preko Dunava i Save. Nažalost, i on je učestvovao u građanskom ratu u Ugarskoj, pa je dolazio u sutuaciju da se bori i protiv Srba koji su bili na drugoj strani.

Napad Turaka na Beograd 1521. godine došao je u vreme kada se šajkaška flotila nalazila u rasulu. Posle pada Beograda, slaba šajkaška flotila oslanjala se na Petrovaradin, koji je onemogućavao turskoj flotili da razvije dejstva uzvodnim tokom. Prilikom napada turske flotile na Petrovaradin, 1523. godine, šajkaška flotila nije dozvolila turskoj da sa vode napadne utvrđenje tog grada, pa je tom prilikom potopljena celokupna turska flotila. Šajkaškom flotilom je tada komandovao Radič Božić.

Radič Božić je bio srpski vojvoda koji je prešao u Ugarsku 1500. godine. Na čelu odreda srpskih konjanika učestvovao je u pohodu ugarske vojske na okolinu Kladova, Vidina i Nikopolja (1502). Od 1522. do 1527. godine bio je zapovednik Kraljevske šajkaške flotile. Prilikom turskog pljačkaškog pohoda na Srem potopio je turske šajke na Savi, a zatim je u sastavu Tomorijeve vojske 12. avgusta 1523. godine učestvovao u boju kod Manđelosa, gde je razbijeno 15.000 spahija i akindžija bosanskog Ferhat-paše.

Radič Božić se prvi put pojavljuje na sceni 1502. godine kada je ugarska vojska, prikupljena u Erdelju, prešla Dunav kod Rama i krenula na Vidin. U pohodu su učestvovale i srpske čete.

Radiča Božića je kaločki biskup Pavle Tomori, kao zapovednik južne granice Ugarske, prihvatio i poverio mu da u Petrovaradinu prikupi ostatke šajkaša posle pada Beograda. Do tog momenta, kada je postao šajkaški kapetan, Radič Božić je četvrt veka sa svojim vojnicima služio ugarskom kralju i upadao u Tursku, razarajući pogranične tvrđave. Bio je uz kralja i u bici na Mohaču. On se spretno izvukao iz mohačkog pokolja, gde je izginulo ugarsko plemstvo, a nažalost i najveći deo Srba. S njim je bio i Pavle Bakić. Kada su se Turci počeli povlačiti prema jugu, pojavio se sa svojim šajkašima Radič Božić, iskrsnuvši na Tisi blizu Titela i mnoge Turke je uspeo da pobije ili žive pohvata.

Za razliku od Pavla Bakića, koji je bio uz Ferdinanda Habzburškog u borbi za presto, Radič Božić je bio uz Zapolju i ostao mu veran do kraja života. Zbog toga je Zapolja oduzeo titulu srpskog despota Stevanu Berislaviću i dodelio je Radiču Božiću, u nadi da će se šajkaši, koji su počeli prilaziti na drugu stranu, vratiti svom ranijem kapetanu. Deli Radič, kako su ga nazivali,  bio je star, iznemogao i sve češće je padao u postelju. Povukao se na svoje imanje u Šoljmoš i Lipovu. Umro je sredinom 1528. godine, kada je na njega krenuo Valentin Terek, ugarski velikaš i zakleti neprijatelj Srba. Srbi su pod komandom Vasiljka, nekadašnjeg četovođe cara Jovana Nenada, potukli Terekovu vojsku braneći svog mrtvog vođu. Nažalost, u ovoj borbi poginuo je i brat Pavla Bakića Komnen, koji je bio na suprotnoj strani. Tako su se Srbi, po ko zna koji put, borili jedni protiv drugih, jer su se njihove vođe u vrtlogu borbi za ugarski presto različito opredeljivali - nisu imali jedinstvenog vođu.

Radič Božić je važio za dobrog i iskusnog komandanta. Potukao je Turke na više mesta, komandovao je i na kopnu i na vodi. Đurađ Sremac ga u svojoj “Poslanici o propasti ugarskog kraljevstva” naziva “jedan Tračanin po imenu Radič Božić”, koji je učestvovao u porazu turskog odreda, nazivajući ga “glavnim časnikom među kraljevim komandantima”.

Bilo je to vreme kada su srpski nasadisti postali šajkaši, jer do povelje Ludovika Drugog iz 1525. godine oni su nazivani nasadistima. Nasad je bio naziv glavnog rečnog ratnog broda početkom 16. veka i smatra se da su dobili naziv šajkaši tek posle ove povelje. Važna je okolnost da su nasadisti prethodnici šajkaša, da su zajednica sa posebnim pravima, dužnostima i posebnom organizacijom. Zbog toga se najčešće u literaturi koristi naziv “šajkaši” za celi period postojanja ove vrste brodova i njihovih posada. Naziv “šajkaši” je daleko poznatiji, jer je kasnije upotrebljavan i potiče iz perioda koji obiluje mnoštvom pisanih izvora, a kod našeg naroda i u pesme je ušao. Pojavili su se u vreme kad su Turci zagospodarili srpskom Despotovinom i kao šajkaši su vrlo brzo u zaborav bacili nasadiste.

 

SRPSKI DESPOT

PAVLE BAKIĆ

(   - 1537)

Ratovanje šajkaša obeležila su srednji vek na Dunavu. Na njihovom čelu bili su mnogi uticajni Srbi, a poslednji je bio Pavle Bakić, koji je oko sebe okupljao Srbe u najtežim trenucima kada je turska moć bila na vrhuncu. Bio je junak od koga su se Turci bojali.

Padom Beograda, 1521. godine, raspala se u potpunosti srpska država. Njenim nestankom nestalo je i tampona koji je štitio Ugarsku od Turske i put preko Dunava i Save bio je slobodan, što su Turci i koristili i sve češće upadali u taj deo Podunavlja. Pojedini istaknuti Srbi, još neku godinu, zadržavali su se na bojištu.

Srbi su sve češće prelazili Dunav i Savu bežeći od turskog zla. Tu su učvršćivali svoje korene prilagođavajući se novoj sredini i boreći se protiv Turaka i dalje na granici. U trenucima kada su Srbi počeli  da jačaju u Ugarskoj, iz Srbije, je uz pomoć Petra Ovčarevića, prešao Pavle Bakić, jedan od najmoćnijih srpskih velikaša koji je ostao na svom posedu i za vreme Turaka. Njegovo imanje nalazilo se na brdu Venčac, koje se kasnije nazivalo "Bakićeva zemlja". Bio je poštovan u narodu zbog junaštva, a Turci su ga se bojali. Prešao je sa celom porodicom, uz pomoć šajkaša koji su za Turke čuvali skele i mostove na Savi.

"I Pavle Bakić je došao u Ugarsku sa majkom i sa svojom braćom", piše Đurađ Sremac u svojoj "Poslanici o propasti ugarskog carstva". "I kralj Ljudevit dao mu je s pravom nasledstva dao tvrđavu Šalavar kod Budima".

Kao istaknutog ratnika, rado ga je prihvatio zapovednik južne ugarske granice Pavle Tomori. S obzirom na to da je imao jake veze na Porti, Bakić je ugarskom kralju Ludoviku Drugom doneo i turske planove za pohod na Ugarsku.

Pavle Bakić je učestvovao sa svojom braćom u bici na Mohačkom polju. Tu mu je poginuo brat Matija. Ugarima nije ništa pomoglo što im je Pavle Bakić doneo planove turskog pohoda - nisu znali to iskoristiti, niti su mogli zbog međusobnih razmirica. Nakon poraza, Pavle Bakić je štitio narod i odvodio ga u zbegove i tako spasio najveći broj Srba.

Posle poraza kod Mohača, Ugarska nije imala jedinstvenu flotilu, jer su se za presto otimali Ferdinand Prvi Austrijski i Jovan Zapolja i tek kada je između njih zaključen mir, ugarski deo flotile je ušao u sastav austrijske.

U borbama za presto učestvovala je i šajkaška flotila, tako da je prednost imala ona strana gde je bila šajkaška vojska, kojom je komandovao Pavle Bakić. On je u početku bio među Ferdinandovim pristalicama. Već 1528. godine Ferdinand ga je postavio za vrhovnog komandanta šajkaške flotile. Naročito se istakao pri odbrani Beča od turske opsade. Godine 1537. u Ferdinandovoj ofanzivi protiv Turaka u Slavoniji postavljen je za srpskog despota.

Pavle je učestvovao u bici kod Tokaja 1527. godine i to na Zapoljinoj strani. Kad je prešao na stranu Ferdinanda, kao zapovednik srpskih šajkaša opominjao je stalno kralja da će njegova granica na Dunavu pasti ukoliko se nastavi nekorektan odnos prema šajkašima, koji su ostavljeni bez plate i koje ponižavaju oficiri tuđe krvi. Dvorski savet je shvatio “da nije šajkaša Turci bi odavno došli pod Budim”. Iz protesta se oko 50 srpskih šajki priključilo Turcima, pa su se okrenuli protiv onih mađarskih šajkaša s kojima su do tada ratovali i gotovo sve ih uništili. Sultanu je put za Budim i Beč bio slobodan, a Srbi šajkaši su se našli na tri strane - u sukobljenim stranama Ferdinanda i Zapolje i turskoj, ratujući jedni protiv drugih i slabeći srpsku snagu u ovom teškom vremenu.

Za vreme opsade Beča, Pavle Bakić se nekoliko puta pojavljivao na ratištu. Dok su Turci nadirali on je pokušao da uništi most kod Đera, a potom je dok je čuvao mostove na Dunavu, za vreme opsade Beča, sa svojim četama  razbio pod Kalembergom  turske martoloзe, među kojima je najviše bilo Srba.

Pavle Bakić se proslavio kod opsade Sigeta. On je jurnuvši sa svojim četama za jednom grupom akindžija, koju je predvodio Osman - beg, uspeo da ga u borbi ubije zarobivši njegovu sjajnu odoru.

Tako je Bakić izrastao u vođu Srba u Ugarskoj. On je bio u stanju da oko sebe okupi najveći broj ratnika. Poveljom od 11. novembra 1534. godine kralj mu je potvrdio sva dobra koja je uživao. Na srpsku nesreću, u Ugarskoj je besneo građanski rat i Srbi su bili podeljeni. Pravoslavlje se našlo na udaru, a s njim i Pavle Bakić. Hajku na srpskog vođu poveo je Valentin Terek, isti onaj koji je doprineo padu Jovan Nenada. Bakić se odupirao Tereku i istovremeno spremao da se odupre Turcima koji su se spremali da prodru u Slavoniju. U međuvremenu je kralj Ferdinand imenovao Pavla Bakića za srpskog despota. To je doprinelo da je Pavle Bakić pri sledećem skupljanju vojske imao 2.000 konjanika. Ovaj čin bi imao mnogo više značaja da je učinjen ranije. Glas o njegovom imenovanju mogao je stići u tabor njegove vojske, ali ne i među Srbe u Turskoj, jer je to bilo samo nekoliko dana pre njegove pogibije.

Kada je došlo do sukoba vojske, 9. oktobra 1537. godine, pod zapovedništvom Ivana Kacijanera sa Turcima, vojska se pred Turcima povukla i samo je deo hrišćanske vojske na čelu sa Pavlom Bakićem sačekao Turke kod Gorjana. Despot je udario na višestruko jačeg neprijatelja i posle duge borbe poginuo. Oko njega se vodila krvava borba i mnogi hrabri srpski vitezovi su poginuli štiteći svog despota. Njegovu glavu odneo je Mehmed - beg sultanu u Carigrad.

Tako je u boju kod Gorjana nestao i poslednji srpski despot. On je bio poslednji čovek koji je mogao da zastupa sve Srbe, a posle njega se sa Srbima računalo kao sa pojedincima, a srpski vojnici su tretirani kao najamnici. Kralj Ferdinand nije zaštitio ni porodicu Bakić od nasrtaja mađarskog plemstva.

 

Boško ANTIĆ

1 thought on “SRBI KOMANDANTI ŠAJKAŠKIH FLOTILA”

  1. Mislim da je značajno za naredne generacije, kako bi mogli da prate tok svih napora za očuvanje patriotizma, što je danas važno, gotovo,, nikada kao danas!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.