ИСТИНА О САБИРНОМ ЦЕНТРУ МОРИЊ

Како су хрватски заробљеници са Дубровачког ратишта,
позвали на чашћење у Цавтат своје чуваре из СЦ Морињ,
да би их након много година оптужили за
мучење у тзв. „Концентрационом логору Морињ“

Постоји стандардни образац кривице  о разбијању Југославије и ратовима који су вођени деведесетих година. За разбијање Југославије, изазивање рата, ратне злочине и етничко чишћење становништва оптужени су Срби са целог простора Југославије, иако су они били највећа жртва тог рата. Народи који су почели рат и  насилним отцјепљењем разбили Југославију постали су жртве а Југословенска народна армија и  српски народ су колективно осуђени као злочинци. У Хрватској континуирано влада прави рат за привилегије које проистичу из личног доприноса домовинском рату. Као по правилу на свим овим просторима најжешћи ратници после рата буду склоњени и обезвријеђени. Они који су се скривали, бјежали и из дубоке хладовине посматрали рат, спретно су се докопали великих пензија, станова, одликовања и осталих привилегија. Да ли из тих разлога или неких других, у Дубровнику су после 2000. године покретали питање Мориња, где су некадашњи заробљеници наводили да су прошли “страшне муке и пакао у концетрационом логору Морињ”.  У то време у црногорским медијима појављивала су се имена официра ЈНА која су се наводила одговорним за наводне “злочине“ у Морињу. Интересантно да међу њима није био нити један Црногорац. Поводом тога, а у циљу доласка до потпуне истине,  један иначе честити официр некадашње Ратне морнарице, сведок многих догађаја. специјално је дао интервју 2007. године, по питању проблема заробљеника из СЦ Морињ.

Из разумљивих разлога идентитет је познат само аутору.

  • Хрватски медији  а и део црногорских,  стално понављају да је у  војном објекту  Морињ био концетрациони логор 1991. године.  Каква је  намена тог објекта тада била?

- Објекат Морињ имао је намену «САБИРНОГ ЦЕНТРА», а не концентрационог логора. Његова намена је била за прихват лица заробљених или под различитим околностима приведених са дубровачког ратишта од стране наших јединица које су на том делу изводили борбена дејства.

У оквиру објекта Морињ налазио се и војни затвор за припаднике ЈНА.

  • Каква се структура (старосна, здравствена, војничка, национална, итд.) заробљеника налазила у Сабирном центру Морињ?

- У Сабирном центру Морињ налазила су се лица различитих структура и класификација, старосног доба од младих од 18 година  до стараца (двоје лица око 80 година). Највећи број је био између 30 до 40 (45) година.

Међу приведеним лицима највећи број је био здрав. Био је мањи број болесних (са хроничним болестима), повређених и рањених у зони борбених дејстава.

Припадали су различитим формацијама. Један део није уопште био укључен у оружане формације, једноставно су приведени са простора где су наше јединице изводиле борбена дејства. Њихова највећа одговорност се огледала у одлучности да не напуштају кућни праг. Радило се углавном о лицима која нису имала гдје да оду или нису очекивали онакав развој ситуације и да ће бити приведени. Било их је и затечених који нису очекивали борбена дејства, а још мање да ће бити приведени, другим речима лица која су била лојална тадашњој држави и ЈНА.

Међу лицима која су била укључена у оружане формације налазили су се професионални и резервни припадници МУП-а, ЗНГ, ХОС (Парагиних формација), ТО (територијалне одбране – бар су се тако изјашњавали), као и лица која су била територијално организована за одбрану својих места или појединих важнијих објеката – по политичкој припадности.

У Сабирном центру била су притворена и два пензионисана припадника ЈНА.

Највећи број је био хрватске националности, али било је и мањи број Муслимана, Срба и Црногораца.

  • Какви су били смештајни услови, исхрана и могућност лечења за заробљенике?

- Лица у Сабирном центру била су смештена у три објекта. Услови за смештај нису били идеални имајући у виду да су објекти раније били намењени за складиште муниције и  експлозива. По техничкој конструкцији били су зидани, нису прокишњавали, али без електричних инсталација (имајући у виду њихову ранију намену). Нужник  је био пољски. Сва лица су спавали на подметачима, а за покривање су имали ћебад.

Храна се спремала у кухињи објекта Морињ. Била је изузетно квалитетна и заробљеници су је добијали у довољним количинама, што је приликом размене показало и њихово здравствено стање (сви су имали више килограма него у време заробљавања). Исту храну јели су како заробљеници, тако и старешине и војници ЈНА који су радили у Сабирном центру, јер се кувала у истом казану.

Да је тако било могу потврдити и поједини заробљеници који су у кухињи радили добровољно као помоћно особље.

Заробљеници су имали максималну здравствену заштиту. У оквиру центра постојао је контејнер у који је била смештена амбуланта (имао је само ту намену). Лекар из резервног састава (који је  живио и радио у Котору) свакодневно је боравио у центру, вршио прегледе како заробљеника тако и наших припадника. Од његове стране вршена је подела терапије за болесна лица – заробљенике. Лицима којима је била потребна помоћ специјалисте у Војној болници Мељине или у болници Рисан, по препоруци лекара правовремено су превожена у наведене установе, нормално са пратњом  Војне полиције. Здравствена помоћ и нега нису били ускраћени никоме.

Преко наших јединица у Цавтату организовали смо могућност да заробљеници добијају пошту од својих породица. Давали смо им и следовања цигарета која су тада добијали наши војници.

Екипе МКЦК (Међународни комитет црвеног крста) у неколико наврата су обилазиле Морињ и нису налазиле значајније примедбе.

  • Ко је био надлежан за  обезбеђење Сабирног центра Морињ и које непосредно чувао заробљенике?

- За обезбеђење објекта Морињ била је надлежна 367.МПБ (морнаричко позадинска база) из Кумбора, јер је то био њен објекат. Физичко обезбеђење вршили су припадници резервног састава из складишта Лепетане (МТСкл/367.МПБ). За првог управника Сабирног центра био је постављен Лала Кнежевић, који се никада није појавио на тој дужности. Уместо њега одређен је један морнарички официр хрватске националности, за кога не могу гарантовати да се појавио на тој дужности. Послове око  физичког обезбеђења објекта и ратних заробљеника радили су углавном старешине и војници из резервног састава.

Да не би било забуне (што је до сада презентовано у јавност путем појединих медија), у Сабирном центру налазио се и тим за саслушавање ратних заробљеника који се искључиво бавио тим послом и није се мешао у обезбеђење објеката и ратних заробљеника. Истина, припадници овога тима претпостављеној команди износили су неправилности које су запажали у Сабирном центру са предлозима за њихово отклањање. Те неправилности углавном су се односиле на побољшање смештајних услова и односа обезбеђења према заробљеницима.

  • Да ли је и када било физичког малтретирања заробљеника?

- Нажалост малтретирања је било у два наврата. Прво када су стигли први заробљеници и друго малтретирање када је командиру обезбеђења погинуо рођени брат у борбама у долини Неретве.

Имајући у виду да се радило о колективном малтретирању (терању да певају песме са провокативним садржајем по заробљенике и лакшем облику физичког малтретирања), није било већих последица по заробљенике.

  • Ко је то радио и колико је то дуго трајало?

-  Малтретирање су вршили лица из обезбеђења. Доласком тима за саслушавање ратних заробљеника прекинут је сваки вид малтретирања, јер су припадници овога тима тражили смену лица из обезбеђења која су учествовала у овим активностима. Мислим да је смењено комплетно обезбеђење.

Имајући у виду да су свакодневно вршена саслушавања заробљеника, сваки разговор је почињао са питањима да ли их неко малтретира  на било који начин (ако има да нам кажу ко то ради) и дали има других проблема.

  • Као официр ЈНА испитивали сте многе заробљенике у Морињу. Какав су осећај, као људи,  на Вас оставили?

-  Према њима смо имали изузетно коректан однос. Као професионални официри ЈНА и кадар који је припадао служби безбедности (ту убрајам и органе безбедности из резервног састава који су својевремено радили у ЈНА) поштовали смо Женевску конвенцију. Ја лично, као и добар део мојих колега, један део заробљеника познавали смо и пре рата, лично или непосредно преко других лица.

Није им било лако, насупрот себе имали су за саговорнике професионалце који су зналачки одрађивали свој посао. Нису били ни свесни са коликим је оперативним сазнањима располагала служба безбедности 9.Војнопоморског сектора (превасходно за дубровачку регију). Кроз разговоре смо наишли на различите типове људи. Уплашених, изгубљених, добронамерних, лукавих, подмуклих и крајње непријатељски настројених.

  • Да ли је међу њима било жестоких националних екстремиста?

-  Било је. За неке смо имали сазнања и пре избијања борбених дејстава, а појединце смо открили преко других заробљеника кроз разговоре.

То је најбоље доказао случај двојице браће из Конавала приликом задње размене заробљеника у луци Зеленика. Вршили су притисак на остале заробљенике да се не враћају у Цавтат, већ да иду за Сплит. Њихова намера је била да се што више заробљеника након размене укључи у борбена дејства на подручју Сплита или другде широм Хрватске, јер Цавтат и дубровачко залеђе су били под контролом ЈНА. Знатан број заробљеника није их послушао (додуше и ми смо ту имали удела).

  • Да ли сте испитивањем долазили до неких значајнијих података о непријатељској страни?

-  Свакако и то веома значајних и занимљивих. Тада смо сазнали  доста података о снагама одбране Дубровника. Сазнали смо и да је у то време познати усташки терориста Миро Баришић  у Сплиту обучавао посебну групу специјалаца који су требали ликвидирати Милана Бабића и Милана Мартића. Све смо сазнали о појачању које је дошло са бродом “Славија” у склопу “хуманитарног конвоја” . Тада се неколико стотина добровољаца из целе Хрватске укрцало у Ријеци и Сплиту. Прије контроле “Славије” од стране нашег брода, Стипе Месић им је преко бродског разгласа рекао да оружје побацају у море и да се понашају коректно према контроли, како не би били сумњиви. Након упловљења у луку Груж, Месић их је послао у МУП да се наоружају а градоначелник  Дубровника га је известио да имају довољно униформи. Имали смо податак да су Дубровник најжешће бранили људи са стране, односно људи из осталих крајева Хрватске. Чак је и тадашњи градоначелник Дубровника у то време породицу послао у Италију.

  • Да ли је међу њима било оних који се нису слагали са разбијањем Југославије и који су можда имали пријатељски став према ЈНА?

- Било је крајње поштених људи, лојалних систему СФРЈ и били су против њеног разбијања. Код појединих су у то време чак и неки чланови породице били професионални припадници ЈНА.

  • У каквом расположењу и психофизичком стању су заробљеници били уочи размене?

-  Код сваке размене (било их је више, али са мањим бројем лица), а посебно код задње “сви за све” расположење је било добро иако је постојао црв сумње да ли ће стварно бити сви размењени како им је речено од стране представника МКЦК .

По нашем мишљењу изгледали су много боље него приликом заробљавања.

Напомињем да смо ми предлагали редослед лица за размену, али одлука о размени је доношена на нивоу Генералштаба ЈНА, тако да ни ми нисмо знали ко ће и када бити размењен.

  • Да ли су се поздрављали са неким од вас припадника ЈНА при одласку?

-  Највећи број јесте крајње искрено. Навешћу један апсурд и често сам се питао да ли се сличан случај догодио игде у свету као нама у Цавтату.

Неколико дана након размене заробљеника “сви за све” отишао сам у Цавтат по службеној дужности. На тераси једног од кафића (налази се на риви) који су у то време били затворени, а свако окупљање више лица забрањено, затекао сам  педесетак лица. У први мах помислио сам да се ради о нередима, док међу њима нисам видео десетак војника у униформи ЈНА. Сви су заједно седили, разговарали и смејали се. Војници су били чувари из Сабирног центра Морињ, а присутни цивили бивши ратни заробљеници који су прошли кроз СЦ Морињ. Некадашњи заробљеници (преко једног од војника  ЈНА који је у то време био на дужности у Цавтату) позвали су своје некадашње чуваре у посету. Искористили су моје присуство и тадашња овлашћења да ургирам код Команде места да се отвори кафић за ову прилику. Шта сам друго могао. Овог догађаја сигурно се сећају како становници Цавтата, тако и тада присутна лица која су прошла кроз СЦ Морињ у својству заробљеника. Нека пријатељства су и до данас настављена.

Често се сетим ове слике, а задње време све чешће. Да ли нас то оптужују исти људи или они други који су се приликом размене изјаснили да желе у Сплит а не у Цавтат, иако су са тог подручја.

  • Поводом тога случаја у црногорским медијима а и шире, посебно се експонирао један пензионисани пуковник из Никшића. По њему он је завео ред и спречио малтретирања у Морињу. Шта је он тада тамо радио и какву је  улогу имао?

-  Ради се о тадашњем мајору, који је радио као орган безбедности у Војној установи Купари. Био је придодат тиму за саслушавање ратних заробљеника, што је и радио цело време до гашења СЦ Морињ. Настојао је да обавља разговоре са лицима која је познавао, углавном припадницима МУП-а са дубровачког подручја. Ценимо да је на тај начин покушавао дознати шта друга страна зна о њему и његовој активности према њима док је био у Купарима. На неки начин покушавао им се “оправдати”. У одмаралишту Купари дигао је заставу Хрватске “шаховницу”, пре него што људство из војне установе напустило објекат. Према својим колегама био је дволичан, што су они и открили али касно.

  • Међу припадницима Морнарице познати сте као добар и поштен човек, а надасве вредан и стручан официр. Да ли Вам је поводом актуелизирања случаја Морињ,  савест мирна и чиста?

-  Поводом тог случаја имам потпуно мирну и чисту савест.

  • Какав имате осећај када видите своје име у новинама  као оптуженог и да ли је то случајно што за наводне злочине  према  Хрватима око Дубровника, сада су само оптужени официри ЈНА који су нецрногорске националности?

-  У данашње време, “ко” се налази у политици, како је планира и начин на који је пласира, ништа није случајно. Актуелизирају се небитне и мање битне ствари да би се пажња јавности скренула од крупних и битних догађаја. Стара фора која увек пали.

  • Да ли се сећате видео снимка са неке прославе у Конавлима у којем је величан усташки покрет, Анте Павелић и НДХ?

-  Да, сећам се видео касете са таквим садржајем. Пронађен је само један примерак. На касети су фудбалери клуба ЗНГ из Дубровника и неког клуба из Конавала. Радња се одвија после утакмице, мислим у једној од кафана у Конавлима. Ту лица из оба клуба уз здравицу у алкохолисаном стању  величају усташтво, кличу Павелићу, наздрављају НДХ. Било је доста увредљивих порука према нехрватском народу. Неке од тих порука биле су крајње језиве.

  • Пошто наводно црногорска страна жели да дође до потпуне истине о Дубровачком ратишту, да ли би поновно показивање тог филма, ако није у међувремену уништен, допринело деломичном  расветљавању настанка непријатељског расположења и оружаног сукоба око Дубровника?

-  Знам да су рађене копије те касете које су кружиле кроз Команду Војнопоморске области и међу грађанима Херцег Новог. Поновно приказивање филма би обострано узбуркало страсти, и не би допринело бар деломичном  расветљавању настанка непријатељског расположења и оружаног сукоба око Дубровника. Зашто? На снимку је двадесетак лица, мања затворена средина, припадници ЗНГ са групом истомишљеника. Шта је човек од њих могао друго очекивати. Не искључујем могућност да и они располажу са снимцима неких наших лица која су иступала са екстремних позиција и непријатељског расположења. Куда би то водило?

Ђорђе Пражић

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.