ОБАЛСКЕ ВАТРЕНЕ СТРЕЛЕ

Слика 1. Лансирање ракете на ТВБГ „Ласер-21“ 1996. године
Слика 1. Лансирање ракете на ТВБГ „Ласер-21“ 1996. године

Развој противбродског ракетног оружја, до краја 20. века, је прошао кроз три развојне фазе. Прву фазу карактеришу истраживања током Другог светског рата. Друга фаза се односи на период од Другог светског рата до 60-тих година. Праву револуцију противбродско ракетно оружје доживљава у трећој фази од 60-тих година, па до краја 20. века.

Основна тежња на побољшању противбродских ракета односила се на побољшање ракетног погона, електронике и технологије тактичких противбродских ракета. Све је то имало за циљ да се обезбеди довољан домет, низак профил лета, продорност ка циљу, ефикасност погађања и разорност на циљу.

Осим позитивних особина, које карактеришу велики домет, низак профил лета, различити сензори за навођење, противбродско ракетно оружје је наметало и неке проблеме, а то су: повећани трошкови производње и одржавања, ограничен борбени комплет, те потреба за  врло прецизном информацијом  о позицији и врсти циља, пре лансирања ракете.

Ракета типа П-15 (Styx) ушла је у историју поморског ратовања, када су египатски ракетни чамци потопили израелски разарач „Еилат“, дана 21.новембра 1967. године. Тежња према универзалности према носиоцу и циљу постепено се остваривала. Бродови, авиони, хеликоптери, подморнице и обалски лансери, наоружани су практично истим противбродским ракетама. Неке од тих ракета могле су да дејствују против бродова и циљева у ваздуху. Тежња да овакве врсте ракета буду универзалне и по циљу дејства зависило је од развоја технологије и стратешких определења, пре свега, најмоћнијих морнарица света.

Многе ратне морнарице за одбрану обалног појаса, нарочито у уским морима, користе ракете „обала – море“, од којих су већина противбродске ракете прилагођене за дејства са обалских лансера. Обалски лансери постоје у покретној и стационарној варијанти. Прва борбена употреба противбродских ракета, лансираних са обале, догодила се 12. јуна 1982. године за време аргентинско – британског рата код Фокланда. Тада је са импровизованог лансера на обали, лансираном ракетом „Ексосет“ (Exocet) погођен британски разарач  „Гламорган“  (HMS „Glamorgan“ Д-19), који је тада извршавао  задатке подршке британског напада на Порт Стенли. Разарач је оштећен, а на њему је погинуло тринаест морнара.

У Југословенској ратној морнарици, први противбродски обалски ракетни системи уведени су у оперативну употребу 1979. године. Опремање борбеном техником  и школовање људства завршено је до 1983. године. На истуреним острвима  и обалском рубу, било је распоређено пет БРОМ-ова (батерија ракета обала-море). Са четвероракетним плотуном, са истурених острва и делова обале, могли су извршавати борбена дејства ограниченог карактера и то у најтеснијем садејству са ракетним бродовима Флоте.

Интересантно је да је назив „бром“ и „бромовци“ остао до данашњих дана у обичном морнаричком жаргону, без обзира на многе формацијске промене које су се догодиле у тој врсти јединица.

Крајем осамдесетих година те јединице су преформиране у ОРД (Обалски ракетни дивизион). 201.ОРД се налазио на Малом Лошињу, 202.ОРД  на Вису, 203. ОРД на Ластову, 204. ОРД у Радовићима (Тиват), а 205. ОРД у Дивуљама (Сплит).  Почетком грађанског рата у Хрватској сви ОРД-ови су одбрањени и евакуисани за Боку которску у  касарну Радовићи код Тивта. Једно борбено возило СОПЛ из састава 205.ОРД је било у великом ремонту и његов подвоз је остао (заробљен) у МТРЗ „Велимир Шкорпик“ у Шибенику. Електроника се налазила у Морнаричком електронском заводу у Сплиту и она је довежена у Боку. Средином 1992. године ОРД-ови су уши у састав бригада обалске одбране. Од 201, 204. и 205.ОРД-а је формиран 81.ОРД, и он је ушао у састав 81. бригаде обалске одбране (Кумбор). 202. и 203. ОРД су формирали 83.ОРД и ушли у састав 83. бригаде обалске одбране (Бар). 83.ОРД је и даље остао у касарни Радовићи. Иако су због грађанског рата ОРД-ови остали без значајног дела људства, пријемом новог људства и интензивном обуком, те јединице су успеле донекле ублажити недостатак школованог кадра  различитих специјалности.

Као плод дугогодишњег искуства, уочених потреба, а у склопу трансформације Ратне морнарице Војске Југославије, 2.марта 1994. године формирана је 108.обалска ракетна бригада (108.ОРбр). У свом саставу је имала 1.ОРД (бивши 81.ОРД) и 2. ОРД (бивши 83.ОРД) и остале јединце, које су јој биле потребне за извршење задатака. Попуне ракетама вршиле су се ослонцем на 69. Морнаричко-техничку ракетну базу.  Припадници јединице су 2. март славили као Дан јединице. Током деведесетих година ова јединица је била поуздани елеменат у систему обалске одбране. Стална борбена дежурства на ватреном положају Обостник на полуострву Луштица су била напорна, али чињеница да су били први на бранику отаџбине, за припаднике ове јединице је то било додатни мотив. Преданим радом, људство је успело одржати високи степен исправности борбених система. Истовремено са генерације на генерацију је преношено дугогодишње стечено знање и богато искуство. Сопственим знањем, властитом креативношћу и радом осавремењен је систем командовања и везе у јединици. Без обзира на извесну технолошку застарелост борбених система, њихова стална техничка исправност, успешне модификације и висока оспособљеност припадника јединице, гарантовали су успешност извршења задатка. Високе маневарске способности омогућавале су извођење брзих и изненадних ракетних удара, са већ унапред припремљених ватрених положаја у обалском масиву. То је чинило ову јединцу посебном сталном претњом за НАТО бродове из поморске блокаде и групације бродова током агресије 1999. године.

Њену снагу и моћ, уз ракетне јединице Флоте, ценио је и НАТО агресор 1999. године. „Највише смо респектовали ваше обалске ракетне јединице, и сваког момента очекивали да ватрене стреле са обале полете према нама. Зато смо се држали довољно далеко“, искрено је аутору овог текста 2005. године у Кадизу, рекао један официр шпанске Ратне морнарице, који је у време НАТО агресије био помоћник команданта на разарачу ангажованом у снагама на јужном Јадрану.

Њихове групације поморских снага маневрисали су увек на безбедним удаљеностима. Они су добро знали моћ наших обалских ракетних јединица, које су у то време могле једновремено лансирати осамнаест ракета у плотуну, а то тешко која противваздушна одбрана брода може одбранити.

Поморска историја ратовања на мору нас је учила, да приморске државе које нису имале снажну обалску одбрану и флотне снаге, доживљавале су понижавајућа непосредна упловљења непријатељских ратних бродова у луке или организацију „филмског“ искрцавања на плаже, који су понекад били војнички смешни.

Слика 2. Примопредајно ракетно гађање у Египту.
Слика 2. Примопредајно ракетно гађање у Египту.
Slika 3. Krcanje raketa u poljskim uslovima
Slika 3. Krcanje raketa u poljskim uslovima

Почетком 2000-тих година, обалска ракетна бригада је формацијски обједињена са 110. обалском артиљеријском бригадом. Новоформирана јединица се звала 108. обалско артиљеријско ракетна бригада. До распада Државне заједнице Србије и Црне Горе (2006.) и та јединица ће бити расформирана. Седам борбених возила СОПЛ је ремонтовано и продати Ратној морнарици Египта. Један СОПЛ је продат Египту за резервне делове, а један се још увек налази у складишту Лепетане, код Тивта. Наше људство је извршило обуку египатских посада и извршили су примопредајно бојево гађање у Египту. СОПЛ-ови су продати по цени као што их је својевремено купила ЈНА. То је знак да су били у добром стању, добро одржавани и правилно експлоатисани.

Највећу вредност 108.обалске ракетне бригаде чинио је њен људски потенцијал. Године борбе са проблемима личне егзистенције и осталих недаћа, нису оставили трага на високи борбени морал ове јединице. Веза са народом на приморју била је одлична, а посебно са мештанима Радовића. Борбена возила СОПЛ су често својим карактеристичним звуком мотора, мештанима најављивали да јединица одлази на задатак. Народ је срдачно поздрављао ове друмске крстарице, и радовао се њиховом повратку. Данас на месту касарне Радовићи се налази монденско насеље Луштица беј (Lustica bay). У међувремену, развој противбродских ракета је доживео невероватан напредак, о чему смо ми давно сањали. Руска ракета „Циркон“ је на недавном гађању погодила циљ на удаљености од 450 километара. Њена хиперсонична брзина је била преко осам маха.

Наши СОПЛ-ови још увек добро служе египатској морнарици. Нама бившим припадницима тих јединица остају лепа сећања на специфичан живот и рад у тим јединицама на острвима и обали, који су увек били крунисани успешним извршењем задатка и бојевог ракетног гађања.

Ђорђе Пражић

1 thought on “ОБАЛСКЕ ВАТРЕНЕ СТРЕЛЕ”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.