Иван Тртањ - градитељ модела бродова
Рођен је 13. септембра 1945. године у Банату. Школско и стручно усавршавање завршио је калфским испитом за бродоградитеља. Даље професионалне и животне станице одвеле су га у Немачку. Живео је и радио у месту Кресброна на Боденском језеру од 1968. године.
Иван Тртањ се од раног детињства интересовао за приказивање бродова. У почетку су то били једноставно израђени модели, али су у последњих неколико година створени портрети бродова високе историјско-документарне вредности. Прави једрењаци и веслачке галије из разних европских краљевских кућа из периода од 1736. до 1814. године, углавном засноване на оригиналним плановима, непогрешиво су сведочанство суптилне, лично обликоване уметности резбарења.
Романтизам бродова и значај бродарства у комбинацији са типичним стилским облицима рококоа и барока чине хармоничну симбиозу са мајсторски изведеном техником резбарења. Његово савршено руковање алатима за резбарење, његова креативна осетљивост и његово сигурно просторно размишљање изражавају његов креативни таленат. За Ивана Тртња реконструкција бродова из тог доба је животно обогаћујућа, радосна активност коју види као позив, а самим тим и као неизоставни део свог живота.
Своја „узвишена уметничка дела“ Иван Тртањ је публици представио на бројним великим изложбама у земљи (Немачкој) и иностранству. Бројне публикације и репортаже на радију и телевизији бавиле су се његовом ликом, његовим историјским знањем, његовим занатским умећем и његовим светом идеја.
Музеј Шлесле (Das “Schlossle” – Museum)
У Кресброну на Боденском језеру (Kressbronn am Bodense), за разлику од неких суседних региона, нећете наћи прави замак, али ту је „Шлесле“ („Schlossle“) и ко жели да оде из центра до Боденског језера не може а да не сврати. Ова племићка кућа из 18. века има богату историју.
До данас, „Шлесле“ није претрпела никакве веће промене, осим торња и спољног степеништа. Торањ је поново скраћен 1935. године, а улазне степенице сужене.
Просторије у приземљу реновиране су 2002. године специјално за изложбу, а модели бродова су након дуге одисеје нашли репрезентативну матичну луку.
Сегнер (Segner)
Баржа са Боденског језера, грађена од 16. до 19. века
Различити извештаји из првих векова нове ере већ помињу пловидбу Боденским језером чамцима, баржама или бродовима. Међутим, нема поузданих података о изгледу, величини и конструкцији пловила тог времена. Само рукописи, бродски записи и прописи о транспорту као и сликовни прикази који су настали након краја 15. века омогућавају да се изводе закључци о врстама бродова који су пловили језером. Због привредног и културног успона приобалних градова, који је почео у 16. веку а налазио се у средини Европе на раскрсници најважнијих трансконтиненталних путева, све значајнија је постајала и бродоградња на Боденском језеру.
Конструкција теретних једрењака, направљених од храстовине, у основи је била примитивна. Дно је било равно, сужено на крајевима брода и закривљено нагоре. Костур за укрућење је формиран од закривљених ребара причвршћених попречно на кобилицу брода. Даске причвршћене за ребра гвозденим ексерима биле су спојене додирно тј. без преклапања.
Првобитни модели су били без палубе, већи теретни једрењаци у 19. веку - углавном за транспорт камења и шљунка - добили су носиву главну палубу која је учврстила структуру брода. Јарбол, који је био везан конопима, стајао је у предњој половини брода и носио је трапезно четвртасто једро. Лист кормила је на левој страни крме, веома ретко на савременим приказима и на десној страни, имало је свој чудан облик.
Нека весла су се могла користити на прамцу за маневрисање или када није било ветра. Интеракција свих ових делова дала је броду карактеристичан изглед.
Термин сегнер који је првобитно коришћен за мали теретни брод на Боденском језеру, дужине 20 и ширине 6 метара. Помиње се и полу-сегнер дужине 14 и ширине 5,2 м. Крајем 19 века овај тип брода излази из употребе.
Био је тежак живот на броду. Морнари су били изложени временским приликама и лети и зими, иако водоотпорне јакне нису биле непознате. Није било кабине, чак ни палубе. Спавали су на товару или на кревету од дасака у баржи, а испод њих је била вода коју је увек требало избацивати. Скипер је понео своје намирнице са собом у „врећи хлеба“. Имао је право на удео у превозу вина, што је више пута доводило до пијанства; иначе је пио јабуковачу или своје вино и жестока пића. Људи су такође пушили на броду, али је то ограничила полиција због опасности од пожара.
Од 1817. године, када су почели први покушаји примене парног погона на Боденском језеру, почиње опадање употребе теретних једрењака.
Шебек (Schebecke)
Тројарболни једрењаци медитеранских земаља од 17. до 20. века
Од краја 17. века на Медитерану су постојала два посебно брза, витка и чврсто грађена једрењака чији су трупови вероватно настали по узору на галије и каравеле: били су то галеота из Венеције и шебек. Оба типа имају врсту кљуна попут кљуна галије уместо прамца. Ово служи као тачка ослонца за стајање и кретање на прамцу. Крмена палуба је уздигнута изнад главне палубе, као код каравеле.
Не може се порећи ни арапски утицај. Што се тиче оштрих линија, шебек не само да је инспирисан галијом, већ се верује да је био успешан наследник галије. Међутим, шебек није користио трапезоидно једро, већ троугласта латинска једра.
Шебеке су први користили северноафрички гусари и пирати јер су ти бродови били бржи и супериорнији од трговачких бродова које су лако пљачкали у њиховим гусарским нападима. Шебеке су касније градили Малтежани, Французи, Швеђани и тд. Овим бродовима се могло пловити на једра и на весла. Имали су мали отвор за весло између два отвора за топове, а весла су се користила за маневрисање или за пловидбу када нема ветра.
Пошто је брзи брод углавном био дизајниран за поморско ратовање на Медитерану, он је наравно био наоружан. Најмањи тип шебека имао је дванаест топова, највећи, прилично ретки, четрдесетак, и сви су били на главној палуби – а не на неколико палуба као на бродовима западне и северне европске обале. Тип Шебек са двадесет топова, који је био уобичајен у то време, био је дугачак око 35 м, широк 9 м са газом 3 м. У 19. и раном 20. веку, када је модерна војна технологија надмашила дрвене ратне бродове, шебеци су се и даље користили као рибарски бродови.
Баунти (Bounty)
Енглеска фрегата из 1784.
Брод је изграђен 1784. као трговачки брод у Хулу (Hull) и крштен је именом Бетиа (Bethia). Британски Адмиралитет га је купио и назвао Баунти (Bounty). Брод је био наоружан и опремљен за путовање на Тахити 1788. са задатком да пренесе саднице хлебног дрвета у Западну Индију. Ту биљку је требало натурализовати као јефтин извор хране за робове на плантажама шећерне трске.
Девет месеци касније 28. априла 1789. године, на броду је дошло до побуне коју је водио поручник Кристијан Флечер (Kristian Flatcher) при чему је 26 побуњеника са брода искрцало капетана Блаја (William Bligh) и 18 следбеника у кутер (отворени чамац). Капетан Блај је од острва Тофоа (Острва пријатељства) Баунтијев чамац за спасавање довео до Коупанга (Coupang) na Тахитију препловивши 3600 наутичких миља за 47 дана.
Побуњеници су се Баунтијем вратили на Тахити. Део њих је ту остао а Кристијан и преосталих осам следбеника су отпловили. Са њима је било седам Тахићана и дванаест тахићанки који су дошли да тргују на броду.
15.јануара 1790. године, мала група Енглеза и Тахићана искрцала се на другом крају тада познатог света на мало острво у јужном Пацифику. Много година пре тога, проналазач острва га је назвао Питкерн (Pitcairn) и случајно га унео на погрешну позицију на наутичкој карти. Ово је било веома погодно за малу групу људи која се надала да на том острву никад неће бити откривена и да ће бити безбедна од потере енглеске морнарице.
Испоставило се да је острво ненасељено и тешко доступно, али прилично погодно за становање. Флечер Кристијан, вођа побуњеника, спречио је своје сапутнике да се предомисле тако што је Баунти спалио осам дана, након што је све корисно скинуто са брода.
О узроцима побуне мишљења се разликују. Најчешће је мишљење да је капетан Вилијам Блај (1754-1817), био сувише строг брутално кажњавајући посаду. Али вероватно је, међутим, да су побуњенике више привлачиле жене и начин живота у јужном мору, толико различит од службе на британском ратном броду.
Капетан Блај се вратио у Енглеску преко Батавије (Џакарта од 1950.), где је известио о побуни. Британски Адмиралитет је тада послао Х.М.С. Пандора на Тахити да врати побуњенике и изведе их пред лице правде. 14 побуњеника је ухапшено на Тахитију, али четворица су се удавила када се Пандора насукала на велики корални гребен. Десет преживелих одведено је у Портсмут и осуђено 1792. године, а тројица су обешена.
Након суђења, Блај је направио каријеру у морнарици играјући кључну улогу капетана у биткама 1797. Холандији и 1801. у Данској. Предузео је друго путовање по хлебно дрво, овог пута успешно. Али када је послат за гувернера у Нови Јужни Велс, Аустралија, 1805. године, посвађао се са својим представником око трговине румом. Локална милиција га је ухапсила и вратила у Енглеску 1808. Тамо је доспео у чин контраадмирала 1811. и вицеадмирала 1814. пре него што је умро 1817. у 63. години живота.
Наравно, побуњеници одбегли са Баунтијем нису заувек остали неоткривени. Септембра 1808. амерички рибар, капетан Фолгер, наишао је на острво са својим ТОПАЗ-ом. Међутим, његов извештај о открићу је очигледно изгубљен у Наполеоновим превирањима у Европи.
Тек 1814. два британска ратна брода су поново дошла на острво. Њихови капетани Хејнс и Пипон били су задивљени када су на наводно ненасељеном острву срели седокосог старца који говори енглески језик по имену Џон Адамс и читаву гомилу људи. Ово је решило мистерију где су побуњеници. Али Адамс, последњи преживели побуњеник, можда није био ништа мање задивљен када је сазнао за судбину капетана Блаја и његов авантуристички повратак у Енглеску.
Фрeгата Берлин (Fregatte Berlin)
Бранденбуршка фрегата изграђена 1674.
Фрегата Берлин је била један од осам бродова које је Кнез Бранденбурга изнајмио 1679. да оснује Бранденбуршку трговачку компанију.
Фрегата је изграђена 1674. у Зеланду (Холандија). Била је дуга 80 стопа (22,65 м) и широка 22 стопе (6,23 м).
Године 1676. била је наоружана са 15 топова од ливеног гвожђа 2, 3 и 4 фунте, којима је управљало 40 до 50 војника. Осим војника посада фрегате је имала и 30 до 35 морнара.
Од 1675. године фрегата Берлин је самостално и у саставу са другим бродовима Бранденбуршке морнарице изводила претежно успешне борбене акције против ратних бродова или обалских градова других држава све док 1988. године није конфискована од стране Холандске компаније.
Велика јахта (Große Jacht)
Велика јахта је изграђена у Колбергу (Kolberg) од 1678. до 1679.
Попут многих функционалних пловних објеката тог времена идеја потиче из Холандије. Изграђена је по узору на морску јахту принца Вилхелма III за Брандербушку морнарицу. Овај тип брода се може наћи у свим европским морнарицама 17. и 18. века.
Јахте 17. века биле су прилично велики бродови. Иако нису претерано брзи, њима је било лако управљати и захтевале су малу посаду. Скоро свака јахта је била наоружана са највише 8 топова, углавном 3-фунтних. На крми је имала надграђе које је често заузимало и до трећине дужине брода. Јахте су биле веома лепе, добро дизајниране. Користиле су се за превоз робе и поште или су служиле за репрезентативне сврхе, али су се због свог наоружања могле користити и у рату као и за приватна путовања. Државне јахте су биле богато украшене. У мирнодопско доба имале су посаду од око 15 морнара али у случају рата могло је да се укрца три пута више људи.
Ова Велика јахта је била дуга 70 (према другим изворима 72) стопа (19,82 или 20,38 м), широка 21 стопу (5,95 м) и газ 5,5 стопа (1,56 м). Глава Велике јахте (украс на прамцу), као и остале фигуре на јахти је изрезбарена од слоноваче и позлаћена.
1683.године била је наоружана са шест 3-фунтних топова. Дванаест људи чинило је мирнодопску посаду а могло се укрцати до 50 људи.
Фама (Fama)
Брод баварског електора Максимилијана III Јосифа 1766-1769.
Величанствени бродови нису само изум ренесансе или барока. Још у антици служили су за кнежевско представљање или су били знак краљевске моћи, помислите само на величанствене чамце фараона на Нилу или излетничке чамце Римљана. Крајем средњег века Венеција, са својим величанственим гондолама за дужде и богате племиће, брзо
је постала водећи модел. Касније је уследио Версај, који је подигао пловидбу по вештачким језерима и каналима до грандиозног спектакла дворских церемонија.
Минхенски двор није поседовао само бродове за крстарење на Ину и Дунаву. Имао је читаву флоту на језеру Станберг (Starnberg) која је служила само за задовољство и репрезентацију.
Фама је била дугачка 68 стопа (око 20 м) и широка 10 стопа (2,9 м). Украшавање сликама и резбаријама дуго се отегло, вероватно из финансијских разлога.
Царски кану (Le Canot Imperial)
Наполеонова веслачка лађа изграђена 1810.
Овај величанствени брод изграђен је у Антверпену (Antwerpen) у рано пролеће 1810. године. Тада је цар Наполеон I одлучио да посети арсенал и ескадрилу на Шелди (Schelde). Да би га достојанствено примили и оставили блиставу успомену на његову посету, адмирал Декре (Decres) и министар морнарице Лаусат (Laussat) одлучили су да додају још сјаја царевом уласку пратећи га победничком парадом на води.
Наполеон, његова супруга Марија-Луиз (Marie-Louise) и њихова пратња морали су да плове низ Шелду да би стигли до Антверпена и тако стигли до КАРЛА ВЕЛИКОГ, који се усидрио са ескадрилом на притоци Рупел (Рупел) до Шелде, око 15 км узводно од Антверпена.
Лађа је имала следеће димензије: Дужина 17,21 м, ширина 3,35 м, газ 0,97м.
Лађу је Наполеон користио два или три пута убрзо након њеног завршетка. Након тога је чувана у арсеналу у Антверпену.
Лађа је поново употребљена тек 1858. године приликом посете цара Наполеона III. У то време је извршена реконструкција при чему је додат орао на крми и још неки украси на прозорима салона.
Током Другог светског рата ради бомбардовања лађа је железницом допремљена у Париз, где се управо постављао Поморски музеј у Палати Шајо (Chaillot). Операција је трајала више од недељу дана, али је лађа таман на време одвезена, јер је објекат у коме се налазила уништен бомбама у следећем бомбардовању.
Доласком у Париз појавиле су се нове потешкоће: димензије лађе нису дозвољавале да се нормалним путем унесе у музеј. После неколико месеци боравка на отвореном, морао је да се направи велики отвор у зиду палате, како би она коначно могла да заузме место резервисано за њу.
Васаорден (Vasaorden)
Државни брод шведске краљевске породице, изграђен 1774.
Брат краља Густава III (Gustavs III), војвода Карл (касније Карл XIII), 1974. године је требало да се ожени принцезом Хедвигом Елизабетом Шарлотом (Hedwig Elisabeth Charlotta). Густав III Овом приликом је желео да покаже исти сјај као његов рођак на апсолутистичком француском двору Луј XV (Ludvig XV), неколико година раније.
Краљ није био задовољан репрезентативним бродом који има па је код главног бродоградитеља наручио нови брод касније назван Васаорден (Vasaorden).
Након венчања, лађа је коришћена за излете на језеру Меларен (Mälaren), Између тога, служио је као краљевско превозно средство у неким свечаним приликама, као што су државне посете, венчања, сахране и слично.
Васаорден је последњи пут испловио непосредно пре Првог светског рата у част француског председника Поенкареа (Poincare). После рата, разорни пожар у бродоградилишту Галар 6. августа 1921. уништио је Васаорден.
Захваљујући иницијативи петорице бивших министара морнарице, прикупљен је новац и материјал којим је обновљен државни брод по старим нацртима. Први пут је коришћен када је краљ Густав V (Gustav V) отворио нову градску већницу у Стокхолму 23. јуна 1923. и од тада се користио у бројним церемонијалним приликама. Данас се Васаорден налази у хали за чамце 2, бродоградилишта у Ђургардену (Djurgarden).
Амфион (Ампхион)
Излетнички брод шведског краља Густава III изграђен 1778.
Четири године после градње веслачке lađe Васаорден, односно 1778. године, шведски краљ Густав III (Gustav III) дао је изградити брод за разоноду, укрштеног стила између фрегате, шкуне, шебека и јахте, брод је назван Ампфион (Amphion).
Према извештају: „Амфион је изграђен у највећем луксузу садржавао је стан за краља, један за краљицу, један за дворске даме и један за све остале, бескрајна позлата, дивне слике, укратко: могли бисте мислити да се налазите у најлепшем стану у Стокхолму“.
Претеране похвале о намештају и украсима Амфиона нису одговарале оцени способности брода за пловидбу. Испоставило се да Ампхион није способан за пловидбу отвореним морем, више је био дизајниран за пловидбу језером Меларен (Mälaren).
Касније, изгледа да је Амфион већину времена лежао на сувом на острву Скеппсхолм (Skeppsholm) у објекту изграђеном специјално за њега 1786. Године 1829. поново је опремљен као водећи брод за великог адмирала престолонаследника Оскара (Oskar).
Амфион је преко 106 година служио својој сврси те је након тога расходован 1885. године. Људи који су препознали његову културно-историјску и уметничку вредност побринули се да се неки украсни делови сачувају у музеју у Стокхолму (Stocholm).
Иван Тртањ у стваралачком заносу
У овом прегледу приказан је само део модела бродова из музеја Шлесле које је израдио наш симпатизер из Немачке – Иван Тртањ.
Превод са немачког – Гугл преводилац (Google Translate).
приредио
Радован Мандарић
Veliki majstor u drvetu. Vrlo koristan u modelarstvu.