НИКОЛА ЕРЦЕГОВИЋ вицеадмирал у пензији

Ercegović

Пред нама је биографија о човеку, морнару и адмиралу који је доспео на највиши морнарски кров у Ратној морнарици као први командант Ратне морнарице Савезне Републике Југославије. Реч је о бисерном случају и врхунском успећу за 35 година каријере, људског и витешког путовања кроз њу. Чудесна је воља за то; неисцрпна снага; надасве спремност за жртвовање; врхунско поморско звање и професионална преданост. Пред нама је редак пример успеха човека са мора који се сопственом вољом после средње поморске школе упутио изабраним путем у Војнопоморску академију. Рећи, на пример, да је вицеадмирал Никола Ерцеговић рођен под „срећном звездом“, како се то каже за успех других, било би најмање тачно. Осим, наравно, ако ту „срећну звезду“ не тражимо превасходно у њему, а не изван њега.

Вицеадрмирал Никола Ерцеговић је рођен 14. новембра 1935. године у Грбљу, општина Котор, Република Црна Гора, од мајке Доре и оца Лаза. Одрастао је са сестрама Десанком и Вукосавом и братом Ђуром. Рођен је у месту где су Грбљани одвајкада били „ратоборно, неустрашиво племе, љубоморно на своју слободу и сасвим неукротиво, које је увек успевало да оствари за себе привилегије, и да их задржи“ (бечки лист Wanderer 1860. године поводом устанка у Грбљу).

Адмиралова мајка Дора била је спартанка мајка и кћер херојског соја. Увек је храбрила свога Николу. Он је није осрамотио, постао је војсковођа о коме ће историја писати а његово име са поносом ће се изговарати. Николин отац Лазо био је честит, диван домаћин и човек, частан и одан супруг, родитељ, човек творац, трудбеник. Изузетног дара, карактера, морала, наде и родитељске љубави са невиђеном систематичношћу развио је код Николе љубав према отаџбини, према човеку, правди и истини. Никола је између мора и Ловћена, Будве и Боке растао, у учењу, раду, игри. Основну школу завршава у Грбљу 1945. године, четири разреда гимназије у Котору 1949. године, средњу поморску школу у Котору 1955. године. Читао је много и од малих ногу схватио да је његова отаџбина краљевства и митова, пуна пропадања, час споријег, час бржег, па ипак неуништива. Она има свој ослонац. Њен ослонац су народ и његова војска. Свет их зато воли, поштује и њихова дела памте. Адмирал је још као мали схватио да такав однос није настао на мору и његовој жупи, већ у конкретним поступцима његових предака. Није веровао да је усуд општи, а проклетство универзално. Мислио је да је отаџбина најлепша бајка, али је схватио да је она пуна јаука и крви. Читао је да су јој се дивиле најумније главе широм Европе. Читао је да је непријатељ ценио и уважавао јунаштва његових, твојих и мојих прадедова, деда, очева, браће, сестара. У машти је замишљао њихове борбене покличе како жупом громогласно одјекују, и да их има као јесење небо звезда изнад Грбаљске жупе и њеног мора. Није знао да ће и његов живот бити уграђен у блистави ђердан отаџбине, и да ће, све до одласка у пензију, па чак и у њој, пратити успоне и падове, и са својим морнарима, старешинама и народом којем припада без остатка и одступница поделити тешку судбину, трпети судбину подводних стена и да ће га таласи наде и успона често враћати у нова надања и лепше сутра.

Никола је после завршетка средње поморске школе одлучио да крене напред у Војнопоморску академију 1955. године, да буде официр и срцем и душом. Целим својим бићем. Напред и само напред. Знао је да се само тако може одужити својој отаџбини. Знао је да је отаџбина само једна. И једина. Она се брани слободом. Зато је утувио да се отаџбина не сме изневерити никада и ни у ком случају.

Војнопоморску академију завршава 1958. године чиме је остварио свој сан из дечачких дана да постане поморски официр и душом и срцем. Морнарицу је волео, обожавао. За њега је она била божји храм, а море светлост сунца.

Никола је у чин поморског потпоручника произведен 10. септембра 1958, а унапређен у чин поручника корвете 1960, поручника фрегате 1963, поручника бојног брода 1966. (ванредно), капетана корвете 1970, капетана фрегате 1975, капетана бојног брода 1981, контраадмирала 1988. и вицеадмирала 9. децембра 1992. године.

Прва дужност била је стажирање на бродовима за самостално обављање дужности у 38. дивизиону патролних бродова, до 1. септембра 1959. године. По завршетку стажирања постављен је за помоћника команданта на миноловцу (МЛ-112) до 20. јануара 1960, где је показао професионалне способности и бригу о посади и броду. Запажен као одличан поморски официр постављен је, најпре, за помоћника команданта на торпедном чамцу (ТЧ-137) до 8. јануара 1961. Како би примио дужност команданта, морао је да заврши курс за торпедну специјализацију, тако што је постао слушалац Треће класе торпедног курса, који је завршио 30. јуна 1961. године. Са одличним успехом завршава Торпедни курс и постаје командант ТЧ-152, на којој дужности остаје до 1. новембра 1963. године. Као одличан официр, међу најбољима, а због развоја савремених снага Ратне морнарице, најпре је послат на Курс страних језика у Школи страних језика и по завршетку враћа се за команданта ТЧ-154, на којој дужности остаје до 1. септембра 1964. године, када одлази на школовање у Вишу војнопоморску академију у СССР, коју завршава са одличним успехом 26. јуна 1966. године.

По завршеној Вишој војнопоморској академији, обогаћен новим, савременим сазнањима из поморске ратне вештине, постављен је у Војнопоморски школски центар за наставника тактике и оператике, на којој дужности остаје до 1. марта 1969. године. Никола школовање и усавршавање наставља на Вишој техничкој школи Копнене војске (на трећем степену операционих истраживања) до 1. јула 1971. године. По завршетку школовања постављен је у Одсеку за војнонаучни рад Морнаричке високе школе до 20. јуна 1972. године, а затим за референта у Одсеку за војнонаучни рад у Морнаричком школском центру до 29. августа 1974. године. Почетком нове школске године одлази за наставника у Катедри за противподморничку одбрану и подморничарство Морнаричке високе војне школе. Николино напредовање у теоријском и научном знању отвара му пут за наставника на Катедри тактике и оператике Морнаричке високе  војне школе, где остаје до 1. септембра 1977. године. Жеља за даљим усавршавањем у командовању на стратегијском нивоу утицала је на његову одлуку да заврши и Школу националне одбране (ШНО), елитну школу у ЈНА, у коју је одлазио веома мали број официра морнаричке струке, а коју завршава 1. септембра 1978. године са одличним успехом. Завршетком ШНО отворен му је пут напредовања до највиших дужности у Ратној морнарици. Тако се, једна за другом, ређају дужности, све веће и сложеније: начелник одсека у Војнопоморском сектору Бока до 5. септембра 1980. године; начелника Штаба Војнопоморског сектора Бока до 21. септембра 1981. године; начелника Командноштабне академије Ратне морнарице до 1. септембра 1986. године, начелника Управе за поморске снаге и обалску одбрану до 27. јуна 1991. године.

Долазе дани разбијања СФРЈ, и нико као Никола није на најбољи могући начин одговарао високој дужности команданта Флоте. На ту дужност ступио је 27. јуна 1991. године. Ја не верујем да би неко други на његовом месту могао боље од њега командовати ударним и обалским снагама ЈРМ на мору и острвима, без уређених рејона базирања и позадинске подршке. Био је свестан тешкоћа али имао је посебну жељу и снажну вољу да покуша да спречи оружане сукобе и да оствари своје визије о сарадњи РМ и хрватских паравојних снага. Његово поимање улоге РМ, па и војске, као браниоца СФРЈ пред спољним опасностима подразумевало је високо сређене политичке прилике у земљи и задовољавање грађана као предуслова доброг борбеног морала. Политички односи нису му ишли на руку. Болеле су га оптужбе да је ЈНА агресор. Међутим, ЈНА тај рат није желела, за њега се није припремала, нити га је очекивала, нити отпочела. Хрватска је тај рат хтела, како то и Туђман признаје, јер јој је једино рат гарантовао независну државу. За тај рат се Хрватска припремала још од 70-их година 20. века, од „хрватског пролећа“. Рат против ЈНА је прва почела Хрватска тако што је блокирала војне објекте, напала војску у касарнама и на јавним местима, прогласила је непријатељском и окупаторском, чинећи све да јој онемогући опстанак у Хрватској. Не само припадницима ЈНА већ и српском становништву. Србија и Црна Гора нису учествовале нити извршиле агресију у том рату, иако су оптужене. Нема ниједног аргумента који би посведочио да је ЈНА била агресор, а још мање Србија. ЈНА је била савезна војска, имала је уставну обавезу да спречи неуставно разбијање државе, без посебног новог политичког договора између свих народа СФРЈ.

Југословенска народна армија је била у обавези да порази, разоружа и распусти хрватску паравојску и при том је могла и морала по слободној процени довлачити снаге и средства за војне активности против хрватских паравојних снага из било ког дела СФРЈ, а да се то не може оквалификовати као агресија на Хрватску. Хрватска се не може позивати на свој „домовински рат“ који јој је наводно донео победу над снагама агресора, јер агресије и агресора није ни било, осим као измишљотина за домаћу употребу.

Небрига за припаднике ЈНА и припаднике свог народа у Хрватској – српског, њихова непријатељства према њима, њихова себичност, њихов понос и њихово самовољно незнање су и данас главна опасност за праведност, хуманост, разборитост, љубав и разумевање других људи. Непотребна и неморална убијања онога што се разликовало од Хрватске и Хрвата је једна врста нарцизма. Свесно или несвесно, Хрватска учи своју децу националном нарцизму. Сматрају да догађаји из 1990–1995. године морају бити баш онако како се њима чини и да нема никакве потребе да исправљају своје грешке, а грешили су и данас греше што им озбиљно никада није пало на памет да нису у праву. Треба да уче своју децу да је сваки човек индивидуа од свете вредности. Причајте деци, посебно 20. новембра довољно је да прочитате деци Хрватске говор градоначелника Сплита др Јосипа Смодлака српској војсци. „Добро нам дошли непобедиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наши цвијете најлепши и најмилији. Благословен био час кад вас видјесмо. Благословена вам свака стопа била!“

Двадесет хиљада Сплићана и навијача Хајдука су дочекали српску војску узвицима: „Живела српска војска!“ Исто тако, треба да такав говор данас деци читају у Хрватској о непобедивости ЈНА и РМ и њеном часном предислокацијом на просторе где су били поштовани и пожељни.

Никола је као командант Флоте очарао све бродске посаде својим командним знањем, срдачношћу, али и својом срчаношћу, својим стрпљењем и културним манирима, својим духовним језиком. Успео је, било на којем броду да се затекао (а било их је више од стотину, девет месеци на мору), да окупи људе око себе, да их поведе у нову и неочекивану победу. С првим стиском руке би започињао разговор. У сваком је видео човека свога краја, без обзира на националност, стаменог стоика и мудраца као што су његови Грбљани. Зато и није чудо што је храброст водила путем највећих искушења, знајући, попут јунака Спасића и Мишара, да је част официра пут до победе. Месецима је са палубе командног брода „Вис“ стајао и гледао јунаке са његових бродова у луци Вис или на Ластову. Храбрио их живом речи и поморачком чашћу, правдом и истином. Он је био нарочито везан за Ратну морнарицу, као официр новог морнарског доба. Он је себе направио морнаром једног раздобља. Зато име Николе Ерцеговића и његово време остаје у његовој племенитој отаџбини нераздвојно једно од другог. Никола је у СФРЈ имао једно доба које је припадало свим југословенским народима а посебно њему који је у Команди Флоте имао старешине свих националности: поред Срба и Хрвате, Словенце, Муслимане, Мађаре, Црногорце и Македонце, а у посадама на бродовима било је и Албанаца. То време ће код свих тих народа непосредно се звати његовим именом.

Никола Ерцеговић је једано од најчаснијих адмирала у великој плејади адмирала Југословенске ратне морнарице (ЈРМ) у СФРЈ, али он је истовремено, што је још важније, и први адмирал командант нове Ратне морнарице (РМ) у држави Савезној Републици Југославији (СРЈ). Тиме се налази на самом раскршћу између једне, дуго изграђиване ЈРМ и новостворене РМ која је настала разбијањем СФРЈ, чије су се поморске снаге под вођством Николе пребазирале у нове рејоне базирања, у Црну Гору. Тај подухват је изведен када се најмање очекивало, када су многе старешине ЈРМ, па и адмирали, дезертирали из ЈНА и прикључили се паравојним снагама Хрватске, или отишли у „мировину због болести“, што је био исти начин издаје, једино што се нису прикључили паравојним снагама Хрватске.

Никола је на дужност команданта Флоте дошао у прави час, да смири ситуацију у Флоти после напуштања великог броја старешина, да спасе посаде, пловне објекте и средства, извуче бродове из „Лоре“ у сигурније рејоне базирања, формирајући четири тактичке групе распоређене: прву у Сплитском каналу, другу у Кварнеру, трећу у Неретвљанском каналу и четврту у заливима Виса и Ластова, и на мору око њих. На тај начин спашени су бродови и бродске посаде од терористичких акција хрватских паравојних снага, губитак великог броја људства и разарање цивилних објеката и погибије грађана. Тако су јединице Флоте остале усамљене са својим командантом у својој слави.

Мало је случајева у свету да је један адмирал командовао Флотом по Уставу, против терориста и оружане побуне народа у лукама базирања. И Никола, и сви команданти пловних објеката и средстава остали су безимени јунаци, ничији, а требало би да буду свих народа СФРЈ, јер су били из свих република СФРЈ. Одиста, има једна истина о бродовима Флоте и њиховим посадама, чији је командант био Никола, која је величанствена и узбудљива, сваки брод је имао више чланова посаде који су се од свих и свега више видели. Нарочито неког старешину који је био већи од јарбола на броду, који се могао видети чак са хоризонта, који је учинио нешто што је часније и веће од храбрости, највиших фигура, изданак једног ужасног времена када су га издали и класићи, и пријатељи, и комшије, а многе и родбина супруга, који су умели да кажу горке речи растанка једном добу и свету са којим немају ништа заједничког, мирно и часно. Није разбијање СФРЈ, а тиме и ЈНА, био разлог пропасти Хрватске, него обрнуто.

Адмирал Ерцеговић је предвиђао могуће катастрофе у Хрватској и пре доласка за команданта Флоте. Нико као он није хтео да разуме могући ток догађаја. Сви други су из претпостављених установа долазили у Флоту и РМ да се њој диве, али не и да се позабаве национализмом који је бујао око јединица и установа Флоте и могућег трагичног разбијања бродских посада. Међутим, посаде су биле вишенационалне, често подстицане од родбине да напусте, побегну са брода, да дезертирају. Одлазили су тужни, дубоко несрећни. Остао је мали број посаде, жалећи оне који су их напустили на начин који није достојан морнара, пријатеља, друга. За многе од њих брод је био домовина, а домовина се не може напустити и издати. У том издајству и жалосном уверењу да је СФРЈ, па и ЈРМ, на умору, требало је освајати сваки брод и уништити бродске посаде.

Доласком адмирала Ерцеговића за команданта Флоте спречено је освајање бродова и уништавање бродских посада. Старешина који је осећао душу посада бродова, мотиве њихове судбине, осећања части, слободе, успео је да их дигне до врхова постизања највећих самопрегорних, часних, патриотских и националних вредности. Знао је како се то ради, поштовањем својих предака и националне славе свога народа.

Никола је целог живота учио о силама невидљивим и о моћима немерљивим. Знао је како се тим силама и моћима може супротставити. За све те успехе одликован је: Орденом за војне заслуге са сребрним мачевима (1964), Орденом народне армије са сребрном звездом (1973), Орденом за војне заслуге са златним мачевима (1979), Орденом рада са златним венцем (1983), већим бројем медаља, плакета. Похваљиван је и награђиван више пута. Према критеријуму испунио је све услове за борца прве категорије.

У мају 1992. године Никола је и даље био командант Флоте, али је примио и дужност команданта Ратне морнарице Савезне Републике Југославије и на тој дужности остао до 26. августа 1993. године. Пут до стварања нове Ратне морнарице био је изузетно тежак. Од јединица ЈРМ које су пребазиране из приморских градова и острва и предислоциране на простор Црне Горе формиране су нове јединице ударних и обалских поморских снага, механизоване бригаде и друге позадинске јединице и установе. За смештај свих тих снага, као и великог броја избеглица, није била припремљена инфраструктура, што је захтевало изузетан напор за смештај, посебно што су грађански ратови у Хрватској и Босни и Херцеговини били у току и пуног интензитета. Прихват рањеника и избеглица усложњавао је редовне активности јединица и установа и остваривање задатака пуне борбене готовости у случају преливања борбених дејстава из Хрватске и Босне и Херцеговине на просторе Црне Горе.

Николине организаторске способности дошле су до изражаја. Његова агилност, енергичност и предузимљивост, његова иницијатива и одлучност, уз то увек спреман да прими на себе одговорност, утицали су на предан рад свих потчињених јединица и управа, а чланови Команде су својим предлозима, које је Никола уважавао, помагали да се сви задаци изврше и без обзира на напоре не стане на пола пута. Никола је био оптимиста, можда понекад исувише велики. Предусретљив и љубазан, несебичног и доброг срца. За свакога ко му се обрати нашао је времена да поразговара, посаветује или утеши. Где је требало помоћи, помогао је. Залагао се за другога као да му је рођени брат. Оставио је траг јаког, великог, поштеног, честитог и талентованог официра и адмирала. Као командант РМ СРЈ он је показао да је учио поморачки посао од познатих команданата Бокељске морнарице, али је био од њих млађи и смелији, изванредан адмирал, једно име за свет и себе и своје потомке и претке, адмирал духовне истине, нешто невиђено у поморском ратовању, а то је командант РМ коју је дигао до обожаване традиције. Њему је судбина доделила да победи морнарицу једног народа у грађанском рату и створи нову морнарицу у свом завичају од својих ратних другова и бродова које је спасао од уништења. Тако је Никола за живота прешао у бесмртност. Иако је на својим плећима тешко поднео разбијање СФРЈ, отишао је млад у пензију и анонимност. Једино су га помињали они који су га на лажима оптужили за тзв. „ратне злочине“, а знали су да је он осуђен зато што је био частан официр и деловао на основу Устава СФРЈ. Никола је мирно поднео пензионерске дане, надокнадио дане љубави своје породице, придржавајући се патриотског и грађанског кодекса.

Ужа породица адмирала Николе Ерцеговића: супруга Десанка, кћерка Гордана, унук Павле Вуковић и данас се сећају тешких дана и претрпљених страхова.

Супруга Десанка пратила је свог вољеног морнара, прати га и данас, окружујући га пажњом и љубављу. То није било лако. Све време њен супруг Никола најмање времена је имао за њу и своју породицу. Поред обављања формацијских дужности у Морнарици, којима је прилазио савесно, крајње одговорно и пожртвовано, непрекидно је учио и школовао се у Сплиту, Загребу, Београду, СССР-у.... Све се то дешавало у континуитету од завршетка Војнопоморске академије 1958. до завршетка Школе националне одбране 1978. године. Поред таквог рада, учења, студирања и обављања најодговорнијих дужности, његова супруга, као Пенелопа, чекала је свог Одисеја. Сви они који познају његову супругу Десанку, диве јој се. Она је, не само нежна супруга која воли свога мужа, већ и надарени васпитач своје кћерке Гордане. Сањала је дан када ће, макар у пензионерским данима, бити сви заједно, са кћерком и унуком уживати на најбољи начин. Тај дан се остварио и већ скоро 30 година живе срећно и с љубављу.

Када се родила кћерка Гордана, мајка Десанка и отац Никола били су најсрећнији родитељи, пуни љубави без међа. Та љубав траје и данас. Као да је природа хтела надоместити „све светлости и светлости живота, све цвећарице и звездарице од којих ништа лепше није видео човеков вид“ (Мика Антић), даровала им је кћерку коју су обасипали лепотом из свих срдаца. Гордана је расла. Родила им унука Павла Вуковића. Ти чудесни мостови љубави су и данас спојени. Унук Павле је највећа срећа и радост деде Николе и баке Десанке. Тешко је поверовати да неко има толико љубави за своју супругу, кћерку и унука као што има Никола. Сво слободно време, поред породице, посвећује изради модела бродова једрењака, а два пута месечно среће се са својим класићима и старешинама ветеранима из РМ на пријатељским разговорима и сећањима на прохујале дане.

Никола је био на положајима одакле се ведри и облачи. Али он није облачио. Он је само ведрио. Ведрио истином, правдом, поштењем, топлом речи, врелом утехом, другарском пажњом, родитељском милошћу, братском љубављу, људским човекољубљем, а поврх свега тога, јединственом достојанственошћу поморског официра. Са поуком је праштао. Без цинизма, осветољубља, имајући непоколебљиву наду и веру у праведну ствар не само појединца већ и целе државе, која је достојанствено падала, да би још достојанственије поново васкрсла. Неумољив, али не као друг и човек, већ једино и само као непријатељ онога што је дисало неким подземним дахом, неком загушљивом паром, нечим мрачним, тамним и ниским. Никола као човек трпео је неправде и носио се са њима без јаука. Примао је горде и поносне, који су били ништавни и понизни – дезертери и издајице својих другова и бродских посада, али не пред њим као официром и адмиралом племените душе и отвореног духа, већ пред њим као командантом, када их је умео да прими као брат и да им отвори очи, да није достојно да се праве ништавни и понизни, да слободно могу да напусте своје другове и бродске посаде, да их се сете када буду на новим дужностима у новим новокомпонованим државама, да се тамо не ваљају на пепелу ништавила и прашини снисходљивости до степена понижења свог достојанства. Многи су га послушали, нису се укључили у паравојне снаге и нападали своје другове, али било је и оних који су због неспособности у ЈРМ постали одани „часници“ новокомпоноване власти, а како би доказали своју лојалност били су и носиоци борбених дејстава против дојучерашњих другова, својих посада и свога команданта.

Николине заслуге, дела и прошлост ће, неоспорно, у своје време, када буду могућности коришћења података, како ЈРМ и ВЈ тако и хрватских, бити изнети на страницама наше историје и догађаја у којима је учествовао и деловао, руководио и командовао. Из њих ће Никола, као и другови, пријатељи, морнари и старешине, потомци, обимније и вредније, детаљније осетити и увидети Николин значај у спречавању трагичних догађаја у ЈРМ.

Никола је своју отаџбину и Ратну морнарицу доживљавао, како каже Гете, „као велико живо биће које вечно дише“, као мирис завичаја где се огледа на плаветнилу мора. Оком, ухом и душом упијао је свет око себе и, не једном, у дугим и прозрачним ноћима узлетео је изнад свега што га додирује. Решавао је многе загонетке, па и загонетке како се води Ратна морнарица у грађанском рату. То своје знање претворио је у чаролију. Постао је симбол адмиралске части и поноса отаџбине, завичаја и свих народа СФРЈ. Са њим ћемо сви живети радосније и много успешније. Непризнавањем његових заслуга за хуману употребу снага Флоте у грађанском рату бићемо уморне и животно болне изнурене судбине, пуне бизарних крхотина самољубља, лицемерја и похлепе, националистичке мржње и зла.

 

Београд
децембар 2021. године

др Радован Томановић
морнаричко-технички
генерал-потпуковник у пензији

1 thought on “НИКОЛА ЕРЦЕГОВИЋ вицеадмирал у пензији”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.