NAJMOĆNIJA NA DUNAVU
Gledajući izveštaje sa vežbe “Plavi put” u Đerdapu gledaoci su videli jedan sasvim novi rumunski brod. U vreme kada su se kod nas vodile polemike da li mi uopšte trebamo imati Rečnu flotilu, dobro je da se čitaoci upoznaju šta se radi u ostalim zemljama koje imaju reke, posebno našim susedima sa kojima nas često porede. Pri ovom treba imati u vidu da je Rumunija članica Evropske unije i NATO-a.
Na svim rekama koje teku kroz dve države ili su njihova granica postojale su ili postoje rečne plovne snage koje su korišćene u ratovima. I danas je tako, pa mnoge zemlje imaju u sastavu svojih oružanih snaga rečne ratne flotile, za koje se grade specijalni ratni brodovi, malog gaza i dimenzija i velikih mogućnosti u dejstvima za koje su namenjeni. Takve flotile nalaze se i na Dunavu, a danas je među njima najjača rečna ratna flotila Rumunije.
Rumunija je podunavska i crnomorska zemlja, koja ima 1.713 kilometara unutrašnjih plovnih puteva na rekama i kanalima, od kojih su najvažniji Dunav-Konstanca i Dunav-Bukurešt. Rumunija je bogata rečnim tokovima, ali svi oni pripadaju slivu Crnog mora. Najveći je Dunav(230 kilometara granična reka sa Srbijom), koji je celim svojim tokom kroz (pored) Rumuniju plovan.
Rečna flotila Mornaričkih snaga Rumunije nastala je 22. oktobra 1860. godine objedinjavanjem flotila Vlaške i Moldavije u Korpus flotile. Ova plovna jedinica učestvovala je u ratu za nezavisnost 1877. godine i svetskim ratovima.
PRVI SVETSKI RAT
Uoči rata na strani Antante, a protiv Centralnih sila, rumunska Dunavska flotila (Divizia de Dunarea) raspolagala je sa: četiri monitora (680 tona, naoružana sa tri topa 120 mm, dve haubice 120 mm u kupolama, četiri topa 47 mm i dva mitraljeza), čiji je oklop bio 50 do 80 mm; pet topovnjača (85-110 tona, naoružanih sa četiri topa 47 mm i četiri mitraljeza); oko 10 torpednih čamaca (30 tona, naoružanih sa dva torpeda i topom 47 mm); više stražarskih čamaca, minopolagača i četiri splava - ploveće baterije, naoružane topovima.
Sve jedinice rumunske Crnomorske flote mogle su se upotrebiti za operativna dejstva na primorskom delu Dunava, od Suline do Braile. Rumunska flotila raspolagala je i jakim torpednim baterijama i minskim naoružanjem.
Rusi su na donjem Dunavu držali nekoliko topovnjača male vrednosti. Međutim, od ušća Dunava do Braile, austrougarska Dunavska flotila trebalo je da računa i na pojavu brodova ruske Crnomorske flote. Od značaja je bilo minsko oružje ruske mornarice na Dunavu, koje je uspehom upotrebljeno 1914-1915. godine.
Rumuni su počeli neprijateljstva na Dunavu 27. avgusta 1916. u 21.30 časova, iznenadnim torpednim napadom na celokupnu austrougarsku Dunavsku flotilu sa bazom u Ruščuku.
Napad je izvršen neočekivano, jednim torpednim čamcem, koji je bio dobro maskiran u Ramadanu, oko tri kilometra nizvodno od Ruščuka. Tom prilikom austrougarskoj flotili nije bilo poznato da je Rumunija objavila rat Centralnim silama. Torpedo je pogodio samo jedan tanker sa tečnim gorivom, koji je usled eksplozije benzina odleteo u vazduh.
Višemesečne pripreme vrlo jake rumunske flotile da minskim i drugim zaprečnim sredstvima potpuno zatvori rumunsko-bugarsku granicu na Dunavu omogućila su joj potpunu slobodu dejstva na frontu u Dobrudži. Međutim, rečnom baražnom preprekom kod Kalimoka, rumunska flotila je sama sebe izolovala od bilo kojih dejstava protiv Dunavske armije centralnih sila, pogotovo oktobra 1916. godine prilikom prelaska austrijsko-nemačkih jedinica na levu obalu Dunava kod Svištova, i novembra 1916, kada je austrougarska Dunavska flotila onemogućila prelazak rumunskih divizija kod Rjahova, na frontu u Dobrudži. Osim toga, česti prepad jedinica austrougarske flotile na rumunsku obalu i pristaništa prepušteni su odbrani isključivo kopnenim snagama.
Kalimočki baraž je omogućio Rusima i Rumunima da nesmetano prevoze ljudstvo i materijal na donjem Dunavu i da rečnim putem snabdevaju svoje jedinice na frontu u Dobrudži.
Rumunskoj flotili je omogućio da podržava prirečno krilo armije, da tuče kopnene komunikacije na frontu i time otežava snabdevanje ratnim materijalom. Konačno, Kalimočki baraž je olakšao povlačenje rumunskih i ruskih jedinica iz Dobrudže i njihovo prebacivanje brodovima flotile na levu obalu Dunava.
Rumunska flotila je zaprečila Dunav i kod ostrva Šimijanu, osam kilometara nizvodno od Kladova, jakom kombinovanom preprekom od balvanskih barikada, mina i potopljenih šlepova, podešenih za zaprečavanje. Tom prilikom Rumuni su onemogućili oršavskoj grupi austrijske Dunavske flotile (dva naoružana parobroda, dva patrolna čamca, jedan nemački oklopni čamac i dve grupe minera) da proširi svoja dejstva nizvodno i da sadejstvuje sa glavninom koja se nalazila u bazi Belene.
Nakon što su Austrijanci otvorili prolaz kroz Kalimočki baraž, dejstva rumunske flotile ograničila su se na polaganje velikog broja minskih prepreka sve do ušća Dunava. Dvadeset drugog septembra 1917. godine, na oko 14 kilometara uzvodno od Braile, na rumunsku minu naišao je monitor austrougarske flotile i potonuo.
Sedmog maja 1918. zaključen je mir između Rumunije i centralnih sila. Ugovorom o miru predviđeno je da rumunske rečne i pomorske snage zadrže rumunsku posadu, ali da smanje broj članova. Rumunsko rezervno ljudstvo, koje je do rata bilo na dužnostima u pojedinim lukama i pristaništima, te na trgovačkim brodovima, trebalo je demobilisati i uputiti na ranije dužnosti. Isto tako, broj plovnih jedinica rečne flotile i Crnomorske flote trebalo je reducirati na mirnodopsko stanje, izuzevši one koje su bile predviđene za policijsku službu, za bezbednost saobraćaja i razminiranje plovnih puteva na Crnom moru.
Baza svih brodova rumunske Dunavske flotile bila je određena u Kilijskom rukavcu, gde su se nalazili pod komandom austrougarske vojske.
DRUGI SVETSKI RAT
Na početku drugog svetskog rata Rečna ratna flotila Rumunije bila je veoma jaka. U svom sastavu imala je sedam monitora, naoružanih oruđima 120 mm, tri plovne baterije (osam oruđa od 152 mm), preko 15 oklopnih čamaca tipa "laskar-bogdan" i do 20 stražarskih čamaca tipa "maas". U rejonu Galca, Isakče, Čatala i Periprave nalazile su se obalske baterije. Osim toga, rumunska komanda mogla je dovesti u Dunav brodove crnomorske divizije koja je bazirala na ušću Dunava u ratnoj pomorskoj bazi u Sulini.
Rumunska rečna ratna flotila na početku rata protiv Sovjetskog saveza aktivno je učestvovala u borbama za ušće Dunava. Već 22. juna 1941. Rumuni su otvorili vatru na bazu sovjetske flotile u Izmailu. U vreme kada su rumunske snage započele dejstva za zauzimanje Besarabije obuhvatnim manevrom sa gornjeg i srednjeg Pruta, ojačala je odbrana na frontu uz donji tok Pruta i na Dunavu. Snage Crvene armije ovladale su čitavim područjem ušća Dunava, od Galca do mora, te su stalno izviđale iz vazduha, i bombardovale područje delte istočno od Tuljče. Povremeni sovjetski pokušaji da se pređe Dunav bili su sprečeni protivdejstvima mešovite grupe rumunskih snaga kod Renija i Tuljče.
Kada su Sovjeti odlučili da se povuku iz Besarabije i sa Dunava zbog opšte vojne situacije, u ruke Rumuna pao je veliki broj manjih sovjetskih brodova i čamaca, koji su se povlačili. Zatim je rumunska Rečna ratna flotila prevezla desant mornaričkih i kopnenih snaga na severnu obalu Dunava, i time omogućila gonjenje sovjetskih snaga koje su se povlačile.
Sovjeti su pokušavali da polože razne prepreke, te su koristili plutajuće mine, ali bez većeg uspeha. Dvadeset trećeg jula 1941. rumunska avijacija je u delti Dunava potopila više sovjetskih transportnih brodova, a do 18. avgusta Rumuni su uništili sedam sovjetskih brodova minama, napadima iz vazduha i vatrom obalskih baterija. Neke brodove su Sovjeti sami potopili.
Nakon završetka borbi u ušču Dunava, rumunska flotila je učestvovala u razminiranju, a zatim se do leta 1944. godine nije uopšte pojavljivala.
Kada su se Sovjeti vratili u deltu Dunava, Nemci su se povukli računajući na rumunsku Rečnu ratnu flotilu kao pouzdanu snagu. U delti Dunava, krajem avgusta, nalazili su se samo brodovi i ploveće baterije rumunske Rečne ratne flotile, a primorsku obalu Dunava štitile su rumunske obalske artiljerijske baterije, minske prepreke, jedinice mornaričke pešadije i brodovi.
Već u prvoj operaciji, kod Žebrijana, potopljena su dva rumunska monitora. Crvena armija je već 24. avgusta 1944. zauzela Kiliju i Vilkovo, a 25. avgusta Izmail, pri čemu je potopljen još jedan rumunski monitor i nekoliko manjih rečnih brodova. Grad Reni je pao 26. a Galac 27. avgusta. Zarobljeni su preostali rumunski brodovi na Dunavu. Tako je rumunska flotila završila svoja dejstva, pružajući samo neznatan otpor Dunavskoj flotili SSSR-a.
REČNA FLOTILA POSLE DRUGOG SVETSKOG RATA
U sastavu svojih oružanih snaga Rumunija je Rečnu flotilu zadržala i posle drugog svetskog rata. Danas, posle raspada SSSR-a, Rumunija ima najjaču rečnu ratnu flotilu na Dunavu, koja je i ojačana izgradnjom novih ofanzivnih ratnih brodova.
Godine 1962. formirana je Brigada rečnih brodova, a izgradnja i nabavka novih brodova tokom 70-ih godina prošlog veka dovelo je do formiranja Rečno-pomorske brigade 1983. godine.
Posle drugog svetskog rata, Rumunija je posedovala samo defanzivne snage, a posle 1975. godine u sastav je ušlo nekoliko brodova ofanzivne namene, pa danas rečna ratna flotila Rumunije ima rečne patrolne čamce, minolovce, monitore, desantne brodove i komandni brod . Posebno ojačanje rečne ratne flotile Rumunije su brodovi tipa “VD”, “Brutar” i “Kogalniceanu”.
Dunavska flotila “Mihail Kogalniceanu” formirana je 1995. godine i u njen sastav su ušli brodovi, jedinice mornaričke pešadije, podvodnih diverzanata, veze i logistike. Tokom 2000. godine ova jedinica ranga divizije smanjena je na rang brigade i dobila naziv Rečna flotila “Mihail Kogalniceanu”, a 2005. godine je preformirana u Rečnu komponentu potčinjenu Štabu pomorskih operacija, da bi 2006. pretpotčinjena Komandi flote pod nazivom Rečna služba.
Danas ova jedinica ima 67. odred rečnih topovnjača i 88. odred patrolnih čamaca.
Jedinicu podržava 329. logistička sekcija, a jedinica je locirana u gradu Braila.
Udarna snaga
Ofanzivnu snagu rumunske Rečne flotile predstavljaju monitori i rečni patrolni brodovi (rečni okl0pni čamci).
Monitori su bili potpuno nestali sa Dunava, jer su bili glomazni i neefikasni. Tek se 1984. odine pojavio novi monitor sasvim nove koncepcije. To su brodovi tipa ”Brutar”, a u poslednjoj deceniji 20. veka izgrađeni su i oni tipa “Kogalniceanu”.
Rumunska dunavska flotila ima u svom sastavu tri monitora tipa ”Kogalniceanu” i šest tipa “Brutar”.
Brodovi tipa “Kogalniceanu” - “Mihail Kogalniceanu”(45), “Ion .C. Brattianu”(46) i “Lascar Catargu”(47) - su izgrađeni u periodu 1992-1995. godine u brodogradilištu u Turnu Severinu. Brod je kompjuterizovan i namenjen je za kontrolu plovidbe na Dunavu. Deplasman im je 575 tona, dimenzije 62x7,6x1,6 metara, pogon dva dizel motora snage 3.605 kilovata, brzine 21 čvorova. Naoružanje: dva topa 105 mm, dva topa 30/65 mm, dvocevni mitraljez 12,7 mm i dva četverocevna raketna bacača 220 mm, kao i dva lansera raketa “Strela AA”. Brodovi su opremljeni radarom za navigaciju. Dva dizel motora ukupne snage 2.387 kW omogućavaju monitorima brzinu od 40 kilometara na čas. Posada ima 52 člana.
Ovi monitori smatraju se najmoćnijim i najmodernijim rečnim ratnim brodovima na svetu.
Brodovi tipa “Brutar” - “Grivita”(94), “Opanez”(176), “Smirdan”(177), “Posada”(178) i “Rovine”(179) - građeni su u Mangaliji u periodu 1984-1993. godine. Prvi od njih - “Grivita” - prikazan je vojnim izaslanicima 1984. godine na reviji povodom dana ratne mornarice. Prototip je dobio NATO naziv “Brutar”, a Rumuni su mu dali ime “Grivita”. Dizajniran je na osnovama iskustava stečenih u operacijama svih dotadašnjih dunavskih monitora. Imaju veoma nizak profil sa neznatnom kormilarnicom i demontirajućim sistemima naoružanja. To je rečni ratni brod 21. veka. Na brodu su kasnije izvršene izvesne modifikacije. Na osnovi iskustava stečenih sa “Grivitom” izrađena je serija brodova koji nose imena “Opanez”, “Posada”, Rahova”, “Rovine” i “Smirdan”. Oni su sa bolje zaštićenom kormilarnicom. Svi ovi brodovi su ušli u sastav 1988-1992. godine i dobili su imena kao uspomenu na glavne akcije u rumunskom ratu za nezavisnost. Njihove karakteristike su slične ili iste kao i na “Griviti”. Deplasman im je 320 tona, dimenzije 45,7x8x1,5 m, pogon dva dizel-motora snage 1.985 kilovata i brzina 618 čvorova. Naoružanje: top 100 mm, dva topa 30/65 mm, 10 mitraljeza 14,5 mm i dva minobacača 122 mm. Brof može krcati mine. Brodovi imaju radar za navigaciju. Ovi brodovi imaju oklopljeni komandni most.
Pored ovih monitora u sastavu se nalaze i rečni oklopni čamci (negde svrstani u patrolne brodove), dizajnirane 1972. godine i građene u dugoročnom programu po dve plovne jedinice godišnje, koji su ušli u sastav 1975. godine. Namenjeni su za službu od Železnih vrata do delte. Pokazali su se kao veoma pouzdani, male šumnosti i malih troškova održavanja. Njihov ”nevidljivi” oblik nadgrađa izgledao je neobično 1972. godine, ali im i danas daje moderan izgled. Deplasmana su 126 tona i dimenzija 33,4x4,83x1,33 m, imaju pogon snage 1.000 kilovata, koji im omogućava brzinu od 31 km/čas. Naoružani su topom 785 mm, dva dvocevna mitraljeza 14,5 mm i sa dva minobacača 81 mm. Posada ima 25 članova. Nose oznake VB 76 do VB 93. Do 1992. godine nosili su imena rumunskih heroja iz prethodnih ratova.
Rumunija ima više tipova patrolnih čamaca, koji obavljaju i graničnu službu na Dunavu.
Rečna ratna flotila Rumunije uvele ja u sastav nove rečne minolovce tipa “VD”, deplasmana 90 tona i dimenzija 33,4x4,8x0,94 m. Brod ima pogon od 2x275 kilovata i brzinu od 24 km/čas u mirnoj vodi, uz mogućnost krcanja i polaganja mina. Naoružan je sa dva mitraljeza 14,5 mm i minolovkama za borbu protiv svih vrsta mina koje se upotrebljavaju na rekama.
NESPORAZUMI U DELTI DUNAVA
Mnogo je “nerešenih” graničnih sukoba izbilo u poslednje vreme. Jedan od njih je i onaj između Rumunije i Ukrajine u
Delti Dunava. Ukrajinci grade svoj plovni kanal,
a Rumunima to ne odgovara.
Došlo je do zategnute situacije u kojoj Rumuni optužuju Ukrajince da narušavaju granični režim. I jedna i druga strana
ima veoma jake rečne snage.
Posle raspada bivšeg SSSR-a Ukrajina je nasledila bivšu veliku silu na Dunavu, jer izlazi na Dunav: od ušća reke Prut do početka Delte( od km 134,1 do km 79,6) je granična reka sa Rumunijom, a od ušća delte granica ide Kilijskim rukavcem između ostrva Seleyik, Mali i Veliki Daler desnom obalom Kilijskog rukavca(ovo je podatak Dunavske komisije iz dela ”Locia reki Dunaj”), a niže od sela Vilkovo granica ide po rukavcu Musuna.
Radi lakšeg razumevanja situacije u delti potrebno je navesti da se kod rta Izmailski Čatal Dunav grana u Kilijski i Tuljčinski rukavac. Plovni put u početku ide Tuljčinskim kanalom, a kod rta Georgijevski Čatal ovaj drugi se grana u Sulinski i Georgijevski kanal. Kroz Sulinski kanal prolazi međunarodni plovni put.
Kroz istoriju su često izbijali sukobi zbog ovog područja. Današnja granica je, kako tvrde Rumuni, posledica pakta Ribentrop-Molotov 1940. godine po kome su Besarabija i Severna Bukovina uključene u Sovjetski Savez. Međutim, Ukrajinci tvrde da su sve bivše zemlje Rusije, bez obzira kako su se zvale, izlazile na Dunav, a istorija ukazuje da su se ruske flote i vojske vekovima borile s Turcima u ovom području, posebno oko tvrđave Izmail. U oba svetska rata Dunavska flotila Rusije i Sovjetskog Saveza je bila najjača plovna snaga na Dunavu. Tako je bilo sve do raspada Varšavskog ugovora, a onda je počelo dolaziti do nesuglasica, jer su Rumuni izgradivši kanal doveli trgovačku rečnu flotu Sovjetskog Saveza i sada Ukrajine u nepovoljan položaj. To je posebno došlo do izražaja ulaskom Rumunije u NATO. Rumuni su se nadali da će se u ovaj konflikt uključiti NATO, ali je generalni sekretar NATO-a na samitu u Rumuniji ovih dana izjavio da ”rumunski problem sa kanalom Bistroe nije i problem NATO”. Ova izjava je dovela do velikog razočaranja u Rumuniji.
Naime, želeći da obezbede povoljnije uslove za svoju rečnu trgovačku flotu Ukrajina je planirala da izgradi svoj plovni kanal Bistroje, koji treba da poveže ukrajinska pristaništa na Dunavu sa Crnim morem. Tako bi izbegli plaćanje za korišćenje plovnog kanala Sulina, koji je pod rumunskom kontrolom. To je i dovelo do naglašavanja problema granice u Kilijskom rukavcu i Rumuni su se obratili mnogim međunarodnim organizacijama i optužili ”da ukrajinski ratni brodovi počinju prema Rumuniji neprijateljske operacije u dunavskoj delti. Ukrajinska plovila postavljaju i skidaju plovne oznake, pomeraju granicu, bacaju sidra na rumunske obale.., na svu sreću do sada su izbegnuti direktni sudari ili otvaranje vatre”.
*****
Ovo je samo deo brodova rečne ratne flotile Rumunije, koja u svom sastavu ima još nekoliko tipova patrolnih čamaca, posebno za graničnu službu, minolovaca, desantnih i pomoćnih brodova. Sve to govori o respektivnoj snazi ove jedinice, koja danas nema konkurenta na Dunavu. Jasno je da Rumunija posvećuje punu pažnju svojim rečnim plovnim snagama, bez obzira što je članica NATO-a, pa ja otuda još nejasnija tvrdnja nekih naših “stručnjaka” da nam ovakve snage, pa ni vojska, nisu ni potrebne kada uđemo u ovu vojnu organizaciju. Jedno je sigurno - ne razvijaju se ovakve snage za ekološke svrhe.
Boško ANTIĆ
