РОМЧЕВИЋ МИЉКАН – ХЕРОЈ ИЗ РАТНЕ МОРНАРИЦЕ

Миљкан Ромчевић - капетан фрегате
Миљкан Ромчевић - капетан фрегате

Морнарички официр, капетан фрегате Миљкан Ромчевић, рођен је 31.01.1953. у селу Стипан, општина Вргин Мост на Кордуну у  Републици Хрватској. Завршио је морнаричку средњу подофицирску школу а послије Морнаричку војну академију 1977. године. Још у Морнаричкој војној академији се истицао као скроман, вредан и частан питомац. Био је  одан другар и надасве добар човјек. Од цијеле те 28. класе, једини он није био члан Савеза комуниста, јер је у тој организацији видио аномалије, јавашлук и нечасне људе. Прије завршетка школовања једва смо га наговорили да се учлани у партију. То је тада било пожељно да цијела класа буде тзв. „црвена класа“, односно да сви официри који завршавају буду чланови Савеза комуниста Југославије. Обављао је различите дужности у јединицама Југословенске ратне морнарице и због својих животних принципа части и поштења, често је имао проблема у професионалној служби. Онда је дошла 1991. година, када су се јединице Југословенске морнарице нашле опкољене од хрватских паравојних снага и дојучерашњих колега на до тада својој обали и острвима. Ту је Миљкан показао своју храброст и одлучност.

Због одлучности и умјешности у командовању јединицом у склопу одбране од хрватских паравојних снага, ванредно је 1991. године, унапређен у чин капетана корвете.

До одласка у Војску Републике Српске Крајине, налазио се на дужности начелника везе у Команди Флоте, Ратне морнарице Војске Југославије. Од 21.08.1994. налази се на ратним дужностима у 21. корпусу (кордунашком), које је успешно обављао. На тим дужностима показао је беспримерну храброст, војничко умеће и самопожртвовање.

Након агресије хрватских оружаних снага на Републику Српску Крајину, Ромчевић се са својом јединицом и народом извукао преко Двора на Уни и нашао се 05.08.1995. у Новом Граду у Републици Српској. Дана 08.08.1995. је сазнао да су  муслиманско-хрватске снаге пресјекле колону протјераног српског народа на простору између Двора на Уни и Жировца. Окупио је око петнаестак добровољаца, укрцао их на возило ТАМ-150 и кренуо према мјесту гдје су непријатељске снаге пресјекле колону у којој се кретао српски народ. Непријатељ је већ био почео убијати немоћне и ненаоружане цивиле. На брзину је организован противнапад за спашавање цивила и Ромчевић је са својим добровољцима ишао испред неколико тенкова Војске РСК. Он је био испред својих људи. Од силине напада непријатељске снаге су се разбјежале. Колона протјераног народа са Кордуна наставила је да безбједно прелази преко ријеке Уне у Републику Српску, а на том мјесту у јуришу је погинуо капетан корвете Миљкан Ромчевић.

Бранећи свој народ и официрску част, јуначки је погинуо 08. августа 1995. године у борбама код Двора на Уни. Херојском смрћу, како доликује официру и браниоцу отадџбине, остао је заувек одан свом српском народу и са ратног попришта отишао  у легенду.

Његови саборци су причали да у борби није дао да они буду испред њега.

На приједлог својих колега из Ратне морнарице, посмртно је унапређен у чин капетана фрегате наредбом начелника Генералштаба Војске Југославије од 02.10.1995. године.

 

Тај конкретни догађај је описао Миле Новаковић, генерал-потпуковник у пензији, у чланку „Кордунашки црни август“, који је објављен у Зборнику радова 2, Удружење резервних војних старјешина Српске Крајине у Србији, 2011. стр.174.

„У једној руци волан, у другој откочена пушка, полако осматрајући крећем а командир са својим тенком за мном. Долазимо до раскршћа у Двору. Видим нема ни наших ни непријатеља. Командиру чете сам наредио да врати чету у Двор, што је одмах извршено, а да са четири тенка идемо према Жировцу да видимо гдје је колона пресјечена. Враћајући се у Нови Град наишао сам на команданта Оклопне бригаде, како се то звало у Корпусу специјалних јединица и поновио му наређење да са четири тенка идемо назад да нађемо мјесто напада на колону. У том тренутку, тенкисти који нису хтјели да буду сами у Двору, не само да се враћају у Двор, него опет без пјешадије, иду петнаест километара назад и то не четири него осам тенкова. Командир чете је одмах чим сам му наредио кренуо са четири тенка, а за њим командант бригаде са још четири тенка. Тада су на излазу из Двора прешли, на дијелу пута који нису могли заобићи, преко неколико путничких возила, па је непријатељ то потпуно преокренуо у својој пропаганди, а ми му помогли својим ћутањем.

Вратио сам се у Нови Град да нађем нешто бораца, колико има, да тенкови нису без пјешадије. Окупља се петнаестак људи на возило ТАМ-150, који су били ту. Никога није требало убјеђивати нити му објашњавати. Мајор (капетан корвете) Миљкан Рoмчевић преузима команду самоиницијативно над групом на возилу, јер је једини официр а са мном у возилу су тројица полицајаца СУП-а Војнић које добро познајем. Кажем мајору Ромчевићу да крећемо. "Да крећемо" каже он „али сад ви нећете напред, сад ћемо ми испред Вас". Не знам откуд већ они у Новом Граду знају како смо с тенковима ушли у Двор. Кажем му да то није важно, убацујем у брзину и крећем. Kапетан корвете Ромчевић својим камионом заграђује моје возило и каже „извините господине генерале, сад ми идемо испред Вас".

Тенкови заједно са људима из колоне, који су имали оружје, већ су били ступили у борбу с муџахединима. Мрцварење, убијање, пљачкање и иживљавање над старцима, женама и дјецом било је прекинуто. Пошумљена падина одакле су напали била је претворена у ватру и дим. У једном тренутку док су још били у нашој колони сви смо се нашли у жестокој паљби са свих страна, међутим фронтови ватре су се брзо формирали преживјели муџахедини су бјежали главом без обзира.“

О самом Миљкану Ромчевићу, генерал Миле Новаковић је написао:
„Капетан корвете (мајор) М. Ромчевић помоћник за позадину комнданта 13. бригаде, родом из села Стипан општина Вргинмост био је у Ратној морнарици. Породицу је оставио (супруга и три сина) у бетонском бунгалову на „Острву цвијећа,, код Тивта, гдје није било гријања, јер је то био објекат војног одмаралишта. Кад је у повлачењу доспио до Новог Града могао је продужити даље, како је већина и чинила. Он није могао само због своје личне савјести. Било је то први и послењи пут у животу да смо разговарали. Није био непосредно поред мене кад смо ступили у борбу и нисам видио кад је погинуо. Његови саборци су ми причали да ни у борби пије дао да они буду испред њега. То је прича о личном хероизму жртвовању, раван онима какво у историји цивилизације човјечанство има од античких времена. Менторима ауторитети у спиновању јавности никад неће испричати овакву причу, јер нису били у борби а таква прича није „ин". Тешко народу који свијесно занемарује овакве примјере.“

Капетан фрегате Миљкан Ромчевић био је један од најпоштенијих и најчеститијих морнаричких официра у историји југословенских морнарица. Као официр Војске Југославије добровољно је отишао да брани свој народ на Кордуну. Својом борбом, у којој је херојски погинуо, спасио је многе животе немоћних цивила из тужне крајишке колоне.  Због разних политичких  интереса и чувеног братства и јединства, многи српски хероји чекали су и по сто година да њихово херојство буде признато од српске државе и буде уважено од српске јавности.

Случај капетана фрегате Ромчевић Миљкана може бити веома поучан за припаднике Војске Србије и цијели српски народ, због личног хероизма али и због чињенице да политичке кризе и оружани конфликти у будућности, нису искључени на овим просторима. Оно што Крајишници у Србији могу учинити је да њему и осталим херојима који су дали свој живот  за одбрану Републике Српске Крајине, дају назив улице у неким од крајишких насеља.

 

Ђорђе Пражић

5 thoughts on “РОМЧЕВИЋ МИЉКАН – ХЕРОЈ ИЗ РАТНЕ МОРНАРИЦЕ”

  1. Junacki,se oduzio,stao je u odbrani sboga naroda od povampirenoga kleroustaskog fasizma i svrstao se rame uz rame uz Heroje Srpskoga Roda,njehovo ime i prezime ce krasit neku veliku ulicu ili bulevar da generacije mladih se pitaju ko je bio a Veterani ce im objasnit da je bio drugi Sindjelic.Slava mu za dobijeka!!

  2. Вечна слава хероју Ромчевићу, који се издигао на ниво Милана Спасића, Сергеја Машре, Александра Берића…
    Покренућу иницијативу да на Ушћу подигненмо Спомен обележје нашим погинулим друговима.
    Молим за подршку.

  3. Pre pet godina, povodom dvadesetogodišnjice pogibije, pokrenuo sam preko njegovih klasića inicijativu da se mome rođenom bratu oda dužna počast za herojsko delo nesebičnog žrtvovanja. Ostade samo na pustim obećanjima. Kako ga ovde opisuju takav je stvarno i bio. Hrabar, nepokolebljiv, principijelan, bez trunke zla u sebi. Jedina mana koju je ima bila je dobrota i naivnost. Raspadom Jugoslavije njegov svet se srušio. Spas svojoj duši je tražio u Krajini da se bori za svoj narod.
    Njegovi drugivi iz oficiri i podofiiciri iz Ratne mornarice su mu pre 25 godina, na moj predlog, iz Tivta poslali pravo mornaričko sidro ( oko 5o kg) koje do danas nije postavljeno jer su posle na spomenik poslali da se postavi stilizovano bronzano sidro. Sada na 25 godina od pogibije to će sidro biti postavljeno preko grobne ploče, nadam se privremeno. Moji predlozi su bili da se postavi u Novom Sadu ili na Ušću ali su predlozi propali. Zaborav prekriva i ovakve ljude i njihovu žrtvu i dela. A ko nema prošlosti, nema ni budućnosti. Ne dozvolimo da se to dogodi. Tu ste vi njegovi klasići, podoficiri i oficiri. Učinimo nešto za Miljkana. Ja sam tada i sada bio spreman da snosim sve troškove postavljanja ovog gvozdenog sidra sa prigodnom pločom na neku lokaciju. Neka udruženje veterana bude nosioc akcije i neka mene ili Milana kontaktira po bilo kom problemu. Ne zaboravite! Nikad nije kasno.

  4. Ponosam sam na to da mi je Miljkan Romcevic bio komadant za vreme sluzenja vojnog roka u JRM na OROST ostrvo Zirje pocetkom osamdesetih. Secam se kako je jednom nenajavljeno svratio na osmatracku stanicu i propitao me o PSu. Da je JNA imala vise takvih oficira nikada shljam i olos ne bi uspeo u namerama da rasturi Jugoslaviju. Da ima srece i ponosa Miljak Romcevic bi imao ulicu u Beogradu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.