СИНЂЕЛИЋ ИЗ ШИБЕНСКЕ ЛУКЕ

ВЕСЕЛИН ДАКОВИЋ – ВОДНИК ЧИЈА ЧАСТ НЕМА ЦЕНУ

Веселин Даковић
Веселин Даковић

Ратна морнарица је доживела тежак ударац због издаје многих својих адмирала и кадрова које су они по свом  кључу, боље речи калаузу,  водили, али су је на ногама одржали многи храбри јунаци „нижих“ чинова који нису поклекли. Нажалост, неки од њих нису дочекали крај овог рата, пали су на бојишту.

Насупрот издајницима појавили су се људи који су часно извршили свој задатак и седмицама и месецима на челу својих јединица бранили своје касарне, објекте и бродове не подлежући огромним притисцима, претњама и, чак, малтретирању породица.

 Међу њима часно место заузима водник Веселин Даковић.

Многима од ових хероја није узвраћено на одговарајући начин, па су многи остали на ветрометини после проглашења независности Црне Горе. Неки су желели у Војску Србије иако су рођени у Црној Гори, али ту нису радо прихваћени.

У Шибенику, септембра 1991. године, све касарне Осмог војнопоморског сектора су се нашле у потпуном окружењу, а онима који су то чинили командовале су колеге опкољених које су до јуче носиле исту униформу као и они. Сви војни објекти 16. септембра у Шибенику били су опкољени и под ватром. Гореле су касарне на Кулинама, затим касарна „Анте Јонић“, „Пећине“… нападачи су засули ватром Команду Војнопоморског сектора, зграду Војне полиције, луку у којој су се налазили бродови Ратне морнарице.

На сидришту у луци направљен је камп за породице официра које су само ту могле да избегну и спасу главе, а одатле су бродовима сељени на Вис.

Када је 16. септембра почео општи напад јединице Ратне морнарице у луци су против себе имале и „свог“ старешину, капетана бојног брода Анту Будимира. Тада je погинуо командант касарне Анте Јонић, капетан фрегате Бошко Трифуновић, који је ратовао је против свог „класића“ у униформи Збора народне гарде Хасана Дервишевића. Тих дана издао је и адмирал ЈНА Божидар Грубишић, а контраадмирал Ђуро Појер, командант Осмог војнопоморског сектора,  који је требао да командује одбраном, поднео је захтев за пензију, капетан бојног брода Анте Будимир је предводио нападе на касарне ЈНА...   Капетан бојног брода Марко Сунарић стигао је са Виса да преузме команду усред пакла.

У таквој ситуацији највећи јунак био је водник Веселин Даковић који је са неколико војника минирао складиште експлозива, мина и торпеда и претио да ће разнети пола Шибеника.

 

Најмлађи најхрабрији

Водник Веселин Даковић био ја на служби у складишту мина и торпеда Касарне „Минерска“. Имао је тада двадесет четири године. Рођен је у Никшићу, након завршетка средње војне школе у Сплиту на службу је ступио у Шибенику. Био је подстанар.

Иако најмлађи био је и најхрабрији. Видећи на све стране издају одлучио се да сам спречи заузимање овог важног објекта. Командант Касарне „Минерска“, капетан прве класе Томислав Башић, Хрват, побегао је у гардисте 7. јула, а наследио га је капетан Павле Будимчевић, Хрват, за кога је Веселин био убеђен да је у контакту са гардистима. Без ичијег знања, ноћу 1. на 2.  септембра одлучио се и минирао цело складиште. Кад је то рекао капетану Будимчевићу он је побеснео. На његове речи „Откуда вам право да то урадите. Овде командујем ја“, Веселин је одговорио; „А ја извршавам војничку обавезу, непријатељу ниједна мина, ниједан грам експлозива неће пасти у руке“.

Капетан Будимчевић је одмах обавестио команданта Позадинске базе, капетана фрегате Бошка Трифуновића, и уместо критике упућене Даковићу добио је одговор „Честитам воднику Даковићу што је минирао складиште“.

Обратио се Будимчевић и капетану прве класе Влади Хрчаку, који му је још одушевљеније од команданта  рекао: „Тако раде прави војници. Пренесите моје честитке воднику Даковићу“.

Будимћевић је после тога напустио ЈНА.

И Веселинов школски друг, Владо Вујановић, коме су усташе све поклале 1941. године, побегао је гардистима.

 

Неуспео покушај подмићивања

Касарна "Минерска"
Касарна "Минерска"

Шестог октобра у Касарну су дошли представници Кризног штаба Шибеника. Међу њима је био и Веселинов школски друг Владо Вујановић, рођен у Поткозарју. Примио их је командант Касарне поручник бојног брода Зарија Баљошевић. Представници Кризног штаба одбили су да разговарају са Баљошевићем. Он је прихватио да разговара са њима, али је на разговор повео два своја војника снајперисте Славишу Бранковића и Николу Младежића и наредио им да отворе ватру ако гости покушају нешто против њега или у Касарни.

Обратили су му се као команданту Касарне, иако он то није био, образлажући то „да је он овде главни, да је то оцена свих из Кризног штаба, а то је познато и Врховништву Хрватске, да он одлучује о свему, да га војници поштују и извршавају сваку његову заповест“. Због тога су, у сагласности са Врховништвом, одлучили да Даковићу понуде милион марака да напусти Касарну. Уз милион марака обећавали су Даковићу превоз до земље у којој жели да се настани, азил, нова документа са новим именом. Претили су му са бригадом од хиљаду људи, а добили су одговор: „Познато је да је ваша бригада пет пута јача, али упамтите: кад први ваш гардиста дотакне жицу наше Касарне, све ће одлетети у ваздух, Ви добро знате да сам све минирао“.

Претили су му да ће постати највећи злочинац у историји човечанства јер би тако уништио град од 30.000 становника. Добили су одговор: „Зар ви имате образа да употребите реч „злочинац“? Ви, који сваког дана мучки убијате моје другове. Нисам ја никакав злочинац, ја само извршавам војничку обавезу и поштујем заклетву коју сам дао“.

После неуспелог поткупљивања Кризни штаб Шибеника га је уценио на 80.000 марака, живог или мртвог.

Само неколико дана касније, на састанку представника ЈНА, Европске мисије и Кризног штаба Шибеника, у чијем саставу су били и представници хрватског Врховништва, хрватски представници су тражили да се водник Даковић подвргне лекарском прегледу, јер је, како су тврдили, умно поремећена особа и од њега се може очекивати да активира експлозив и складишту у коме се налази 1.800 тона мина и других експлозива.

Направљен је уступак овом захтеву и донесена је одлука да се Касарна коју је Веселин минирао исели као трећа по реду, од седам колико их има у Шибенику, а не последња како је било планирано. Оцењено је да Веселин неће активирати експлозив јер ће још у три касарне бити његови другови, а то би угрозило и животе породица припадника ЈНА које су биле у непосредној близини.

Јединице ЈНА су напустиле Шибеник. Шибеник је напустила и Веселинова јединица и он се нашао у Кумбору.

Свој пут од Шибеника до Шапца сам описује:

Долазак у Кумбор

            На католички Божић 25. децембра иселисмо се из Шибеника и коначно упловисмо у слободну Боку у 23.30 часова. У луци Зеленика нико нас не чека него нам само неки резервисти кажу да требамо да идемо у Кумбор. Постројим војнике и правац касарна у Кумбору. На капији чека војна полиција. На питање где нам је обезбеђен смештај полицајац одговара да мора обавестити дежурног официра Војнопоморског сектора Бока. На телефон се јавља капетан фрегате Софроније Јеремић и мени каже да смо сви ми издајници и зашто смо уопште долазили. Пошто смо били под пуном ратном опремом  кренем у команду Војнопоморског сектора да се разрачунам. Међутим, Команда је била блокирана војном полицијом и појави се дежурни Гарнизона и смести ми војску у Батаљон везе. Ујутро сазнам да треба да се јавим у Команду Батаљона за подводно наоружање у касарни у Кумбору. Поведем војнике и ту нас разоружају, командант Батаљона прими све војнике по списку али ми каже да ја нисам на том списку, већ да морам од своје Команде из Шибеника тражити где сам распоређен. Замолим команданта Батаљона да све војнике пусти на редовно одсуство и да им још дода по десет дана наградног, што је он и учинио.

            Двадесет седмог децембра одем у војни објекат Баринктон у Мељинама да се јавим у Команду Војнопоморског сектора Шибеник. На улазу сретнем пуковника Перуновић Алексу, начелника инжињерије Војнопоморског сектора Шибеник, који ми је непосредно пре рата дао максималну подршку око уређења касарне у инжињеријском смислу. Обрадова се човјек кад ме виђе и у кругу са неколико официра седнемо да попијемо пиће пошто се нисмо видели од августа месеца. У међувремену наилази капетан бојног брода Сунарић Марко и уместо да ме пита јесам ли жив он ме пита шта ја тражим у Команди Војнопоморског сектора. Кажем му да сам дошао да видим код персоналаца у коју јединицу да се јавим. На то ми он одговори: „Немаш потребе да идеш код персоналаца. Твоја су сва документа у војној полицији где си прекомандован у јуну месецу“. У јуну месеце 1991, пошто је од Чете војне полиције у Шибенику остало само један официр и два подофицира, по некој процени су мене прекомандовали по наредби у ту Чету. Ја наредбу нисам добио, али ми  је покојни командант Бошко Трифуновић рекао за ту наредбу и да је он адмиралу Ђури Појеру објаснио да се не може извршити док се ситуација у Шибенику не расчисти или да му дају адекватну замену за мене. На мој протест код капетана бојног брода Марка Сунарића, он ми је само рекао да је та наредба активна и да се под хитно јавим у Команду војне полиције Кумбор.

 

На Дубровачком ратишту

             Двадесет осмог децембра одем у Команду војне полиције Кумбор где ме дочека капетан Вукоман Жарковић (синовац будућег адмирала Жарковића, иначе официр који је повео чету резервиста у Дивуље и побјегао првим бродом у Боку а њих оставио). Нисмо ни пет минута разговарали, мене задужише са опремом и наоружањем и правац Цавтат на Дубровачко ратиште. Ту сам провео до јула месеца 92. године као командир војне полиције у Цавтату до Дебелог Брега. Ту сам упознао часне и поштене официре пуковника Радојевића нашег команданта, пуковника Николу Петровића, мајора, садашњег генерала, Божу Делића и многе друге.

            Кад смо добили наредбу за повлачење цивилне управе мене пуковник Радојевић мој тадашњи командант позове и каже; „Бирај место ђе ћеш да радиш док ти још могу помоћи“, иначе ме човјек цијенио и поштовао као да сам му род рођени. Поведе он мене у Команду Ратне морнарице у Кумбору код тадашњег персоналца, будућег адмирала Жарковића и отворено га пита: „Можеш ли ти овом малом обезбедити место у Кумбору или ја да зовем друге људе“. Жарковић се куне да је њему част што ја оћу да останем у Кумбору и да за мене нема проблема.

            Након повлачења са Дубровника спојише нас у једну јединицу војне полиције у ПКБ одмаралиште у Баошиће (сплитски батаљон, шибенска и пулска чета). Свако јутро на информисању мајор Дабић прочита по двије три наредбе за прекоманду (углавном Приштински корпус). Мене питају колеге шта ћу ја пошто сам многима од њих помогао да добију бољу прекоманду преко пуковника Николе Глумца из Подгоричког корпуса. Ја свима тврдим како ми је речено да остајем у Кумбору. У међувремену долази наредба да ће нови командант батаљона војне полиције у Кумбору бити Вукоман Жарковић што је мени била још једна потврда да сам осигурао себи место. Међутим, један подофицир коме сам ја средио прекоманду у Подгорицу, увече обије контејнер команданта Жарковића и сними списак старешина које је он изабрао да остану, међу којима мене нема.

            Преко женске земљачке линије успијем сутридан да дођем до капетана бојног брода Михаила Жарковића. Питам га шта би од оне части да будем у Кумбору, а он мени објашњава да Генералштаб инсистира да се искусне старјешине шаљу на Косово и Метохију. Тада ми рече пошто се војска повлачи са Превлаке и формира се 81. моторизована бригада  да је командант бригаде пуковник Миладиновић добио одрешене руке и може да узме старешину кога хоће. Кажем му зови пуковника Миладиновића (сретали смо се на Дубровачко ратиште). Кад је чуо Миладиновић одма ме прихватио и послао на Врбањ у граничну чету.

 

На граници

            Са Врбња пређем са четом на Ситницу (тромеђа Србије и Црне Горе, Хрватске и Републике Српске). Слава Господу Богу јер сам тада добио могућност да помогнем наш напаћени народ у Републици Српској. Стизао сам до Требиња, Билеће, Невесиња, Јеврејског гробља у Сарајеву и Касиндолске болнице (али је то за ширу причу).  Ође морам напоменути да је по мом убјеђењу и у овим стварима (иако нисам сигуран) велику ми подршку пружио онај Хрчек Владо из Шибеника који је стопирао све истраге против мене које су покретали, нажалост, моје колеге Срби. Јавна је тајна била да ја помажем Српској војсци у свему. Чак кад је била Игманска офанзива и касиндолска болница остала без крви преко начелнице транфузије у Војној болници Мељине сам тајно организовао да се да крв и да је спакујемо у болничке фрижидере и да је ја преко ноћи дотурим у Касиндо.

            После повлачења са границе 2000 године постављају ме  за команданта Другог НА батаљона 81. моторизоване бригаде. Ту сам доживио мало мира. Међутим долази до гашења 81. моторизоване бригаде и сад треба опет тражити место под сунцем. Командант позадинске базе у Кумбору, капетан фрегате Млађо Говедарица, ми нуди место управника Сабирно-продајног центра у Кумбору. Међутим ја то нећу јер се тамо ради свашта.

 

У Команди стана

             Сретнем једног дана капетана бојног брода Славнића, начелника Хидрографског института Ратне морнарице и он ми каже: “Дака, свашта си прошао и теби је ред да одмориш, 'оћеш да дођеш код мене за командира Вода пловних средстава по формацији ми припада, а никада га није било“. Ја му кажем да хоћу, али ће бити проблем да ме ови из Копнене војске врате у Ратну морнарицу. Каже он мени: „То је мој проблем“. Адмирал Павловић је тада био у Министарству одбране, а истога знам добро са Дубровачког ратишта. После три дана мене срета Славнић и каже: „Све је сређено, у команди Ратне морнарице умјесто начелника Копнене војске пуковника Гашовића који је на годишњем потписо му је замјеник твој бивши командант бригаде пуковник Ћурчић“.

            Али, не лези враже. После седам дана мене пуковник Гашовић зове у Команду Ратне морнарице. Он појма нема шта је у току. Почиње са причом како он води рачуна о сваком свом официру и да сваком налази адекватно место у служби. По његовој процени имају велике проблеме у Команди стана Ратне морнарице и он је са адмиралом одлучио да ја примим дужност команданта Команде стана Ратне морнарице. Ја покушавам да га убиједим да нисам за то јер сам практично од 1991. до 2002. године провео у шуми, али он ни да чује, још почиње да ме вређа како ја не гледам интерес војске и државе него на свој сопствени интерес. У томе мени пукне филм и кажем му да ме баш брига да ја имам осигурано место у Хидрографском институту. Он истрчи из канцеларије, оде до адмирала Грбавца и после десет минута се враћа и каже сад се командант чуо са Павловићем и наредба ти је блокирана.

            Тако ја заглавим за команданта Команде стана Ратне морнарице. И ту дужност обављах годину и по дана, али се појави официр Хрват и Грбавац мене смијени. И опет на белом хлебу, ђе ћу куда ћу, питам капетана бојног брода Млађу Говедарицу имали које место за мене, а он ми рече: „Управник Сабирно-продајног центра те чека годинама, узми или остави“. И тако примим ту дужност.

 

Референдум

             Дође тај проклети референдум и изгласа се независност Монтенегра. Након два дана у амфитеатру касарне у Кумбору адмирал Драган Самарџић одржа састанак на коме нареди да сви попунимо упитнике, да ли ћемо каријеру наставити у војсци Монтенегра или Српској војсци. Ја нормално напишем да ћу у Српску војску.

            Сутридан у 8.00 зове ме мој командант пуковник Бошко Крунић и наређује да дођем до њега у касарну. Пошто је исти знао да ја никад нећу проћи поред „Милове кокошке“ исти ми каже да прескочим ограду између Сабирно-продајног центра и касарне, а он ће јавити стражи. Јавим се пуковнику и по дочеку видим да нешто није у реду. Каже: „Седи Дака“, послужи ме кавом и ракијом и поче да прича: „Ово што ми се десило јутрос није ми се десило у војничкој каријери. Реферишем јутрос заменику команданта Ратне морнарице  капетану бојног брода Рајку Булатовићу, а он ме прекиде и пита: 'Ђе ти је капетан Даковић'. Ја му кажем на Сабирно-продајном центру,  јутрос ми се јавио. А он ми наређује 'до 14.00 да преда дужност и да иде на располагање. Нећу више да га видим у касарни војске Монтенегра'. Ја му покушавам објаснит да би било боље да у наредбу о располагању ставим још десетак официра који су родом из Србије и који ће сигурно отићи у Српску војску, али он не дозвољава него само ти да идеш на располагање. Покушавам да му објасним шта си ти све био у војсци од Шибеника, Дубровника и Ситнице али он ни да чује“.

            Кажем ја пуковнику: „Све сам ја то и очекивао и знам одакле ветрови дувају. Нареди ми да предам дужност капетану Малишићу (нажалост Србину из Крагујевца који одлучи да служи Милу). Пошто се ради о доходовној установи где би примопредаја требала трајати барем 15 дана, а ми смо је морали завршити до 14.00 часова истог дана, капетану Малишићу обећам да за све ја одговарам, али под условом да ниједан документ из Сабирно-продајног центра не смије узети војна полиција и безбедност, већ само фотокопије. Осигурам се преко продавачице Биље  из Крајине (иначе жене нашаг официра) да она прати доласке полиције и безбедњака.

            Након неколико дана добијем информацију да је анкета била лаж, јер Србија неће примити ниједног старешину који је рођен у Црној Гори, а Мило ће очистит војску од српских кадрова.

            Ту ја ангажујем новинаре ДАНА и НОВОСТИ и почне се обавештават јавност о стању у новој држави. Нормално, одмах капетан бојног брода Булатовић ставља ме под војнодисциплински суд, а убрзо и под Војни суд за одавање војне тајне и издају отаџбине.

 

Код митрополита Амфилохија

            Док се све то дешава преко Eкономског савјета Црногорске митрополије у манастир Острог сам одвезао неку помоћ раније припремљену (подметачи и вреће за спавање за ходочаснике) и приликом тога морао сам свратити на пријем код игумана манастира владике Диоклијског Јована Пурића. О свему томе је извијештен митрополит Амфилохије и сутридан ме зову из Митрополије да морам доћи сутра вече на пријем код митрополита, они ће послати возило за мене.

            Одем на пријем код митрополита и он ми уручи захвалницу за помоћ цркви, међутим, један од чланова економског савјета Митрополије каже митрополиту „капетан о свему прича, а не прича о својим проблемима са војском Монтенегра“. И ту ја митрополиту изложим своје проблеме, а он одмах нареди да се зове адвокат Митрополије Мићовић и да преузме мој случај о трошку Митрополије. Рече ми да до сутра вече покушам скупит имена свих старешина који су рођени на територији Црне Горе, а писали су да иду у Војску Србије, и да му то доставим, а он ће у понедељак првим авионом отићи у Београд код Коштунице и молити га да нас покуша спасити о чему ћу добити информацију у уторак.

            Скупим ја списак, доставим митрополиту, он оде у Београд и по повратку добијем информацију да је Коштуница обећао да ће спасити 7-8 старешина (од 55)  а да више не може јер су се Мило и Тадић о томе договорили. Ко ће бити спашен одлучиваће Генералштаб Војске Србије.

            У међувремену док трају истражне радње у мом бившем Сабирно-продајном центру долази прво ванредна материјално финансијска контрола из Команде Ратне морнарице, а пошто нису ништа нашли генерал Јован Лакчевић шаље контролу из Генералштаба Монтенегра али су и они остали кратких рукава. Пошто је са свим био упознат мој командант Живко Крунић  је инсистирао да ја морам бити присутан током инспекције и тиме ме спасио јер ко зна шта би ми још придодали.

 

На суду

            У новембру мјесецу добијем позив за главни претрес и са адвокатом Мићовићем одем у Војни суд у Подгорици. Предходно се договоримо да идемо до краја, па шта буде буде.

            Уђемо у судницу председник Војног суда пуковник Жижић, чланови неки непознати официри, тужилац мајор Кораћ, Турчин из Рожаја. Читају оптужницу ја се осјећам као највећи злочинац у држави. Пита председник Суда јесам ли разумио оптужницу, а ја му кажем по договору са адвокатом: „Дјелимично да, дјелимично не“. Узима ријеч тужилац и запенило Туре да су сви докази ту и да морам под хитно најстрожије бити осуђен. Након њега узима ријеч мој адвокат и игнорише све чланове судског вијећа осим секретара суда који је правник по струци. Указује на правне грешке у оптужници тражи јавно суђење (испред суда су већ чекали телевизија „Елмаг“ и новинари „Дана“ и „Новости“). Председник Судског вијећа даје паузу 45 минута док се они не договоре о захтеву адвоката.

            Седнемо у ходнику ја и мој адвокат, а неколико метара од нас тужилац. Упалим мобилни телефон и видим пропуштен позив од мог команданта Живка Крунића. Позовем га и он ме зеза: „Јеси ли приступио светом црногорском суду“. Ја му објашњавам да смо на паузи па ћемо да видимо шта ће бити. Он ми каже „Ође је луда кућа, звао тата из Београда и пита где си ти. Пре месец дана ти је дошла наредба за прекоманду али је Булатовић у договору са Лакчевићем склонио како би те осудили. Биће ти прекинуто суђење“.

            Ја то кажем адвокату, он каже: „Фала Богу ако је то истина“. Не прође ни 25 минута паузе ево судског савета и пуковник Жижић се извињава због брзине и пита можемо ли да наставимо иако пауза није прошла.

            Уђемо у судницу. Председник суда командује оптужени устаните и чита, „Одбија се оптужни предлог јер су нарушене све правне норме итд“. Пошто ја и адвокат знамо о чему се ради, а несретни тужилац не зна он поче да скаче и виче: „Ја сам све доказе прикупио и он мора данас бити осуђен“. Једва га Жижић смири.

            Након тога приђе мени пуковник Жижић и каже „Ево капетане Даковићу да те увјеримо да је Црна Гора правна држава“.  А ја њему одговорим: „Господине пуковниче правна је док раде телефонске везе са Београдом“.

            И још да напоменем против мене је био  покренут поступак за ратни злочин на Дубровачком ратишту, али је то Жупанијски суд у Дубровнику одбио због недостатка доказа.

            Заборавио сам да напишем да се тадашњи начелник Генералштаба Монтенегра, генерал Лакчевић, није помирио са ослобађајућом пресудом због издаје Монтенегра већ је инсистир'о да државни тужилац Весна Меденица покрене службено тужбу, али сам и њу оборио.

 

Oдлазак у српску војску

            Дођем у Београд где ме дочека пензионисани генерал Божо Делић и морнарички пуковник Немања Курдулија. Одемо у неку кафану да доручкујемо и у току разговора Божо Делић позове мобилним телефоном генерала Бабића начелника Персоналне управе Министарства одбране и истог пита за мој статус. На то му генерал Бабић дословице каже: „Реци Даковићу све ближе од Драча да добије то му је награда. Ја и моји смо се људи о јаду забавили са њим.“ 

            Ја и Немања Курдулија одемо у Генералштаб Војске Србије у персоналну службу и како смо се најавили изађе један мајор и саопшти ми да се јавим у Команду Копнене војске у Нишу за даљи распоред, с тим што ће ми он правдати један дан закашњења.

            Сутрадан се јавим у Команду Копнене војске Ниш  надајући се да ме Бог погледао и да ће ме вратити у Нови Сад у Речну јединицу која је под њиховом командом. У персоналној служби Копнене војске прими ме пуковник Војин Јондић, садашњи генерал, и пошто га први пут у животу видим одмах сам осјетио да нешто није у реду. Не као пуковник него као човјек рече ми да сједнем, наручи кафу и извади ракију да попијемо. Испред њега на столу стоји мој досије и он ми каже: „Можемо ли да отворено причамо без лажи и превара“. Ја му кажем: „Никакав проблем“. На то ми он рече да је мој досије добио прије петнаест дана и да му никако није јасно да од 1991 три пута сам ванредно унапређиван, добио орден од председника државе, све службене оцене „нарочито се истиче“, а да упркос томе он има строго наређење да ми не смије дати распоред ни метар северније од Ниша. Ја њему на то кажем: „Свјестан сам ја тога јер се у Генералштабу још питају Милови кадрови који ми се свете“. Он се у потпуности сагласио са мном. Видим да је човјеку искрено криво што не може да ми помогне јер за мене једино има мјеста у Бујановцу у пешадијском батаљону. Након полусатног разговора Војин позва телефоном пуковника Саву Станковића, команданта 4. моторизоване бригаде из Пирота и дословице му каже: „Саво, ти знаш да се твоја бригада расформира од 1. 1. 2007, међутим још званична наредба није стигла. Теби је пензионисан други референт техничке службе, а нама није забрањена попуна твоје јединице. Шаљем ти на његово место једног морнаричког официра, изгнаника из Црне Горе. Прихвати га максимално људски и помози човјеку, досије не требаш читати него разговарај са човјеком он ће ти све објаснити. Помози да човјека спасимо барем годину дана а онда ако се нешто промени па и он да добије заслужено мјесто“.

            Исти дан се јавим у Команду 4. моторизоване бригаде у Пироту. Прими ме командант, пуковник Саво, и одмах позове персоналца, финансисту и помоћника команданта за позадину. Овде морам нагласити да никад у животу у војној каријери на бољи пријем нијесам наишао. Наређује Саво помоћнику команданта за позадину да ми одмах на месец дана обезбеди смештај у самачком хотелу и да ме стави на храну. На питање команданта шта ме припада од трошкова и финансијских принадлежности приликом прекоманде финансиста одговара да ништа не могу добити без личне карте. Саво узима телефон и позива начелника Центра безбедности Пирот и објашњава му целу ситуацију. Затим ми даје службено возило и његовог возача да ме одвезе у Центар безбедности Пирот код начелника. Исти дан предајем папире за лична документа и ујутро их добијам.

            Наредба о расформирању бригаде је дошла првог јануара и исту смо расформирали до 30. 9. 2007. године. (расформирање је посебна и дуга прича).

            Међутим пошто су се у Генералштабу Војске Србије још питали Милогорци, након расформирања мене прекомандоваше у 31. пешадијски батаљон Треће бригаде Копнене војске у Зајечару.

            Године 2009, враћајућу се из Херцег Новог преко Вишеграда, сјетим се да је тамо капетан бојног брода Шиљо Радовић, практично једини човјек у Команди Ратне морнарице који ми је помагао док сам био командир граничне чете на Ситници. Нађем ја Шиљу, а он ме пита: „Ђе си ти несретниче, нико за тебе не зна од распада државе“. Ја му кажем сву своју голготу, а он ме пита ко сад командује у тој Војсци Србије. Кажем му да је командант Копнене војске генерал Диковић, а начелник Генарлштаба генерал Милетић. Он ми каже: „Диковић ми је класић са Комадноштабне академије а Милетић са Генералштабне академије. Сад ћемо да зовемо Диковића“. Позове га он телефоном и исприча му све о мени и Диковић му каже да ће му јавити сутра до 12.00 часова док провери податке са персоналцима. Сутридан зове Шиљо мене и каже ми да му је Диковић обећао да ћу до 1. 6. 2010. бити прекомандован у Речну флотилу у Новом Саду.

 

Коначно, опет у Морнарици

            Овде морам допунити податке из времена формирања Речне флотиле. Кад је дошло наређење за формирање Речне флотиле све команде Војске Србије су добиле наређење да доставе спискове свих морнаричких официра и подофицира у својим јединицама. Ја сам се тада налазио на одмору и зове ме референт персоналне службе Треће бригаде Копнене војске и каже ми да су се командант Бригаде Чеда Бранковић и начелник персоналног пуковник Маркота (Хрват) договорили да мене не ставе на списак. Ја назовем Маркоту и кажем му да ћу тужити и њега и команданта ради лажног извештавања. Кад су видели да немају куд ставе они мене на списак, али ми је слаба обавештајна служба била. По неким мојим изворима добијем податке да ће будући командант Речне флотиле бити капетан бојног брода Красић Дане или капетан бојног брода Аца Илић са којима сам ја био у одличним односима док су били у Команди Ратне морнарице у Кумбору. Нађем бројеве телефона обојице и позовем их.  Прво позовем Дана Красића (иначе ми је много помогао око расформирања 4.моторизоване бригаде из Пирота) и он ми каже да ако он буде командант Речне флотиле да ћу први бити примљен, али за сваки случај да назовем и капетана бојног брода Илића који је други кандидат али да не помињем да сам разговарао са њим јер су у лошим односима. Исти сценарио ми се десио и са капетаном бојног брода Илићем.

            Међутим. не лези враже, за команданта Речне флотиле поставише капетана бојног брода Небојшу Јоксимовића. Из прве руке знам кад је на биму у Команди Копнене војске у Нишу, где је бирао старешине за Речну флотилу, видио моју слику и презентован му досије изјавио је да он не жели у Речној флотили ратне официре и злочинце. Али несвесно 2011, у Речној флотили, након одрађених послова који се нису радили 20 година питао ме: „Где сте ви до сада били капетане, што раније нисте дошли у Речну флотилу“. Одговорио сам му: „Господине капетане бојног брода, ја сам онај капетан са видео бима из Команде Копнене војске у Нишу за којег сте ви рекли да је ратни официр и злочинац и да вам такви не требају“. Окренуо се и отишао без коментара.

            После свих мука и перипетија успијем да преко Шиља и Диковића дођем у Речну флотилу у јуну месецу 2010. године (и ова ми је наредба за прекоманду скривена преко месец дана, док није Шиља звао Диковића).

            У Речној флотили примио сам дужност командира вода за снабдевање у Чети логистичке подршке. Они који ће отворено да признају више сам урадио него сви командири у задњих 30 година.

             У септембру 2011. године у 15.00 позове ме командант, капетан бојног брода Јоксимовић, и чита Наредбу Владе Србије да се ми ратни официри пензионишемо. Истог трена потписујем исту и одричем се и годишњег одмора и слободних дана само да ми дају решење о пензији, јер ова Војска  није била оно за шта сам живот посветио.

 

Уместо закључка

 

Дуго сам размишљао на који начин да све ово прикажем и одлучио сам да ништа не мењам, јер и мени,  као и Војину Јондићу, није јасно како да јунак из Шибеника, који је од 1991. три пута ванредно унапређиван, који је добио орден од председника државе и има све службене оцене „нарочито се истиче“ буде овако третиран. Размишљање о свему препустићу онима који су допринели да Веселин Даковић пређе овакав пут.

Да је Веселин остао доследан себи потврђује и ова порука на фејсбуку:

Племе моје сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља,
Нада мном је небо угашено не прима ми плача ни молитве!

Његош

У свом животу до данашњег дана чини ми се да тежу уру не дочеках од јучерашњег дана и сазнања да је мој назови братственик Марко Даковић срушио конак Цркве СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ у Улцињу.
Прошао сам и рат у Хрватској и НАТО бомбардовање и Милово проглашење Монтенегра и смрт супруге али ми је ово теже од свега. Ово није удар на мене и моју породицу, већ удар на комплетно братство Даковића са којим се дичила Његошева Црна Гора.
Изроде Марко Даковићу пљунуо си на војводу Јакова и Анта. племенског капетана Аћима, барјактара Илију, министра Марка и све Даковиће до деветог кољена.
Небрате Марко мене није могао купити ни усташа Туђман ни усташа Мило Ђукановић него сам увијек часно и поштено слиједио стопе својих славних предака и зато сам данас обични грађанин братске Србије али чистог образа и части.
Тежи ми је био јучерашњи дан него сви досада, зову пријатељи и непријатељи. Пријатељи да се сажале, а непријатељи да ликују.
Молим Вас браћо и сестре, ја сам 2006. године раскрстио са усташким пројектом Монтенегра. Ја сам Србин из Црне Горе односно Старе Херцеговине.
Сви ДАКОВИЋИ који се буду декларисали као МИЛОГОРЦИ, МОНТЕНЕГРИНИ, ДУКЉАНИ они мени нијесу ништа у роду и за то ме немојте звати.
А небрату Марку препоручујем да промијени презиме у Лубурић јер су
и то изроди наше лозе, а по свему судећи он и његов господар наследници Секуле Дрљевића.[1]

Бошко Антић

 

[1] На ову објаву његов командант пуковник Радован Чурчић му поручује: Велики поздрав за нашег Даковића. Био си и остао понос 81. мтбр и РМ.

 

1 thought on “СИНЂЕЛИЋ ИЗ ШИБЕНСКЕ ЛУКЕ”

  1. Одавно нисам прочитао нешто овакво које говори о нама и нашим судбинама. Живот и судбине часних официра морају бити увек испричане да знамо какве људе и хероје имамо да би омладина и сви то знали и угледали се у њих. И поред тога што се често то спречава истина увек нађе пут. Било је и биће Срба као што је кап.Даковић. Наша највећа народна грешка је што издајнике и лицемерје не кажњавамо. Даковића и лично познајем и сведочим да је велики човек и Србин. Неку му Бог подари срећу и здравље њему и породици.

Ostavite odgovor na Мишко Петровић Odustani od odgovora

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.