Увод
После открића Америке 1492. године, тежиште поморског промета прелази са Средоземног мора на Атлантски оцеан, на чијим се обалама стварају нове, колонијалне велесиле: Шпанија, Португал, и Холандија, а затим Енглеска и Француска. Три века међу овим силама су владали непријатељски односи због гусарења и међусобног отмања богатих колонија.
Снажне ратне морнарице морале су осигуравати поморски саобраћај, отварати нове путеве поморској трговини, а могле су непосредно угрозити непријатељску земљу, или обезбедити опстанак властите земље. Географски положај Британског острва је био и остао веома повољан за контролу Атланског оцеана. Велика Британија је полако али сигурно дошла до положаја најмоћније државе света. Осим географског положаја то је могла зхвалити у првом реду вештини и надљудским издржљивостима својих помораца.
У таквом историјском времену је сасвим логично да су британски младићи желели пловити и борити се у најмоћнијој морнарици света. Осим патриотског задовољства, могли су и зарадити и новац, који је био значајан мотивациони фактор.
Импресионира напор и вјештина посада ратних бродова у савладавању непредвидивих ћуди мора и суровости поморских битака које су завршавале са борбом прса у прса на палубама бродова.
Хорацијe Нелсон је био слабе телесне конституције и нежног здравља. Међутим, имао је невероватну духовну снагу и одважност, која ће га учинити најпознатијим војсковођом на мору.
Војсковођа је назив за високе војне руководиоце, који су стекли опште признање у својој и другим земљама за успешно командовање и руковођење оружаним снагама у целини или великим војним групацијама.[1]
Успешне војсковође побеђују у биткама, а они најуспешнији добијају ратове.
Нелсон је морнаричку каријеру почео као обичан морнар, а завршио као адмирал. У његовом животу на првом месту му је била домовина Енглеска и њена морнарица, а на другом љубав према две жене, које је волео у свом бурном животу.
Детињство
Хорације (Horatio) син Катарине и Едмунда Нелсон, родио се 29. септембра 1758.године у жупном двору села Бурнхам Торпе (Burham Thorpe) у грофовији Норфолк, гдје је његов отац био пастор. Мајка му је умрла када је имао девет година а отац му је био веома слабог здравља. Мајчин брат Морис Саклинг (Maurice Suckling), капетан бојног брода, обишао је породицу своје сестре и обећао да ће бринути за једног од синова од укупно осмеро деце у породици.
Када је Хорације имао дванест година прочитао је у новинама да му је ујак именован за команданта брода Резонејбл (Raisonnable), наоружаног са 64 топа. Замолио је старијег брата Вилјама (Williama) да пише оцу како би желио да оде код ујака.
Његов отац је знао да Хорације има жељу да се брине сам о себи. Знао је исто тако да је амбициозан и упоран, па је веровао да ће бити успешан у било којем послу којим се буде бавио. Отац је дао дозволу да се син укрца на брод али његов ујак није био срећан што се баш тај „слабашни дечак“ жели посветити тешком морнарском животу. У свом одговору ујак је написао: „ А што пада Хорацију на ум, да се између толике браће баш тај слабуњави дечак жели посветити тешком морнарском животу? Али нека само дође, првом приликом у битци побринуће се какво топовсо зрно да му скине главу са рамена“.
Још као дете Хорацио је показивао неке своје посебне каратеристичне црте личности. Кроз дечије игре и несташлуке могло се уочити да тај од болести измучен дечак, поседује несвакидашњу храброст, част и одлучност. Те племените особине красиће га цели живот.
Одлазак у морнарицу
Једног јесењег јутра Хорације је у школи добио поруку да се јави на брод. Најтеже му је пао растанак са братом Вилјамом, с којим је био веома близак.
Отац га је отпратио до Лондона а он је сам отишао у Медвеј (Medway)[2], где се укрцао се на брод Резонејбл (Raisonnable). Прве дане на броду провео је у патњи и носталгији због напуштања родне куће. Почетне морнарске дужности доносиле су повећане физичке напоре и сурову морнарску дисциплину, па. је њежни Хорације те прве дане на броду заувек запамтио.
Брод Рејсонебл (64 топа) је био намењен за интервенцију око Фокландских острва, али је после решавања спора са шпанским двором распремљен и није пуно пловио.
Ујак Саклинг је сматрао да је боравак младог амбициозног Хорациа на таквом броду бескорисно. Ујак му је обезбедио укрцање на један трговачки брод, чији је капетан био одличан поморац. Брод је отпловио за Западну Индију (Средња Америка), а са те пловидбе Нелсон се вратио као извежбан морнар. Пловећи на трговачком броду он је помало изгубио вољу за рад у ратној морнарици. Да би га поново мотивисао ујак га поново узима код себе на брод Триумф (Triumph) и поставља га на дужности пељара.[3] Пловећи на кутерима и баркасама додатно је савладао морнарске вештине, а и упознао све гребене и спрудове у ушћу Темзе и на самој Темзи.
Када је чуо да се спремају два брода за истраживање Артика, његов немирни авантуристички дух га је одвео новим изазовима. За време експедиције бродови су се нашли опкољени леденим сантама а постепено их је потпуно заробио лед. Из те експедиције 1773. године, остаће упамћен догађај Хорацијевог неуспешног лова на медведа али и његова способност да у критичној ситуацији нађе излаз из потешкоће.
Након повратка у Енглеску, укрцава се на ратни брод Сихорс (Seahorse) наоружаног са 20 топова, који је отпловио за Источну Индију. Његова дужност на броду је била извиђач у првом кошу. Његово добро понашање није остало незамећено и капетан га унапређује у заставника. После осамнаест месеци проведених у Индији, његов организам није могао издржати специфичну климу, те је видно ослабио и разболео се. Са другим бродом се вратио у Енгелску и то му је спасило живот. У тим тешким тренуцима размишљао је о себи, својим могућностима и амбиицијама. У тим тешким тренуцима пронашао је излаз из личне кризе, како је говорио: „ гледао сам блештаву звезду која ми је показивала пут до славе“.
Након оздрављења Нелсон се укрцава на разне ратне бродове и усавршава се у поморском звању. У априлу 1777. године, положио је официрски испит пред комисијом на челу са његовим ујаком. После одлично показаног знања и положеног испита ујак је свима рекао да је то његов нећак. Тај податак ујак је скривао да неби Нелсон имао повлашћен статус.
Као млади поморски официр показивао је умешност у вођењу брода, па је у децембру 1778. године први пут посао командантом мањег ратног брода Баџер (Badger), који је своје задатке извршавао у акваторијуму Средње Америке. У то време задаци енглеских ратних бродова били су да, обезбеде поморски саобраћај спречавајући гусарење и нелегалну поморску трговину. Вредност запењене робе се делила и то је био један од додатних мотива за службу на бродовима ратне морнарице[4] Због показаног успеха у служби Нелсон се 1779. године унапређује у чин капетана бојног брода. Тај високи чин у морнарици је добио када још није био напунио двадесет и једну годину.
Иако до тада није имао прилике да се истакне у некој поморској битци, његову способност и оданост домовини су сви ценили. Жељан доказивања у борби учествово је 1780. године у борбама у мочварама Никарагве. Циљ тих борби је био да се пресече веза између северних и јужних шпанских колонија у Америци. Након пет месеци борбе са непријатељем, ћудљивом природом и разним болестима експедиција се вратила десеткована. Нелосон је једва преживео и поново је морао ићи у Енглеску на опоравак.
Након опоравка укрцава се на ратни брод Албемарл (Albemarle) наоружаног са 28 топова, са којим на његово незадовољство извршава мање важне поморске задатке.
На једном свом задатку у мору код Канаде показао је своју племенитост. Његов брод је заробио један рибарски брод, чији капетан је имао многобројну сиромашну породицу. Након што му је капетан рибарског брода показао сигурни пловни пут кроз Бостонски залив, Нелсон га је пустио дајући му дозволу за кретање, како га други бродови неби заробили. Капетан се реванширао доношењем свеже хране на Нелонов брод, којим је већ била завладала болест скорбут[5] . Та Нелсонова дозвола и данас се чува у Бостону.
Нелсон је посебну бигу водио о свим својим члановима посаде. Од њих је захтевао безпоговорно извршавање задатака а истовремено је све чинио да добију све принадежности. Зато га је људство волило и ценило, те су му се стављали на располагање за сваки наредни задатак. „Одвратност морнара према ратној морнарици потиче због ђаволијег система премештања момака с једног брода на други, тако да људи не могу бити привржени својим официрима, нити се официри икако о њима брину“, говорио је о том проблему Нелсон.
Боравак у Француској и поновни одлазак на море
Мировни уговор између Енглеске и Француске потписан је у Версају (Versailles) 03. септембра 1789. године. За припаднике ратне морнарице то је било време дуго исчекиваног предаха. Претходним ангажовањем на ратним бродовима Нелсон је био веома задовољан. Није стекао неки иметак али је био поносан да нема мрље на својој каријери. Да би уштедио новац и искористио мирно време за одмор отишао је са својим пријатељем капетаном ратне морнарице Макнамаром (Macnamara) у Француску. Настанио се у Св. Омерсу (St. Omers), где се заљубио у ћерку једног енглеског свештеника. Ту је добио вест о смрти његове сестре Ане. Након три месеца боравка у Француској враћа се у Енглеску, где се укрцава на ратни брод „Бореас“ наоружаног са 28 топова. Са бродом је отпловио у Западну Индију (Средња Америка) где је извршавао мирнодопске задатке. Ту је долазио у сукоб са резиденцијалним комесарима око надлежности у старешинству и капетанима америчких трговачких бродова око нелегалног транспорта робе. Нелсон се увек држао закона, али је то тешком муком морао доказивати и до највећих државних органа.
У том периоду упознао је удовицу доктора Нисбета, која је имала осамнаест година и трогодишњег сина Џозиа (Josiah). Нелсон је био човек у којем су се емоције брзо распламсавале, па је са госпођом Нисбет ступио у брак 11.марта 1787.године. Говорио је тада да поморски официр мора на првом мјесту имати дужност према домовини па тек онда долазе приватне и породичне обавезе.
У том периоду сукобио се са бродским набављачима, пленидбеним агентима
и другим службеницима који су радили са морнарицом. Открио је да ту постоје велике новчане малверзације, где је држава оштећена за велике износе новца. Опет се Нелсон позивао на закон и тешком муком водио борбу против моћних људи огрезлих у корупцији. Енглески Адмиралштаб је чак показао неповерење према Нелсону, па је овај у једном тренутку хтео напустити морнарицу.
Са бродом Бореас се вратио у Енглеску у јуну месецу 1787. године а његов брод је распремљен. Са супругом је отишао код оца, где се одморио и физички опоравио. Након неког времена, поново му се јавила жеља за пловљењем. Уз много напора и посредовањем Лорда Худа (Hood) постављен је 30.јануара 1793. године, за команданта ратног брода Агамемнон, наоружаног са 64 топа. Рат са Француском је био на видику.
Одлазак на Средоземно море
Нелоснов брод је био у саставу Флоте којом је командовао Лорд Худ. Флота је стигла у Средоземно море да подржи разједињавање Француске и да прошири утицај Енглеске на остале земље Медитерана. Нелсон добија задатак да отплови за Напуљ и пренесе поруку енглеском дипломати Вилјаму Хамилтону (Sir William Hamilton). У Напуљу је срдачно примљен. Напуљски краљ га је назвао спасиоцем целе Италије а њему се посебно допало понашање Лејди Хамилтон (Lady Hamilton)) супруге Вилјамa Хамилтонa. Тај кратки боравак у Напуљу нарушиће Нелсонове породичне односе и оставити мрљу на његовој каријери.
У борби за освајање Корзике Нелсон се истакао и у копненим борбама. И овом приликом у извјештајима његове заслуге су заобиђене. Приликом поморске блокаде Калвија (Calvia), Нелсон је од последица рањавања изгубио једно око. Поново његове заслуге нису вредноване а чак није евидентирано ни његово рањавање.
Французи нису остали равнодушни на јачање утицаја Енглеске у Медитерану па пу покушали протерати британску флоту. У битци код Сен Тропеа (St.Tropez) Британци су били бољи а Нелсон се истакао са вештином у маневрисању и наношењу прецизне топовске ватре по француским бродовима.
У поморској битци код Св. Винсента (St. Vincenta) 14. фебруара 1797. године, Енглези су поразили шпанску флоту. За ту победу Нелсонове заслуге су биле велике. Тада напокон и стиже унапређење у чин контраадмирала, које је дуго очекивао. Недуго након ове битке у борби за освајање Санта Круза на Тенерифима, Нелсон је изгубио десну руку. У Енглеској је дочекан са великим почастима, где се у кругу породице здраствено опоравио.
Почетком 1798. године Нелсон се поново укрцава на брод и одлази на задатак у Средоземно море. У то време енглеска влада је наредила, да се све медитеранске луке могу сматрати непријатељским, ако њихови гувернери или властодршци ускрате опскрбљивање британских бродова живежним намирницима. У тим временима енглеска Флота се припремала за обрачун са француском ратном флотом. Поред тога бродови и посаде били су изложени често невременима на мору. Захваљујући само великој поморској вештини, бродови би се спашавали у карактеристичним олујама у Медитерану.
Британска фота сукобила се са француском флотом код Абукира 01. августа 1798. године. Поново је Нелсон био успешан али ту је и поново рањен у главу. Британска флота је нанела велике губитке Французима, чији су бродови били усидрени испред египатске обале. Абукирска битка је била први велики ударац за француску флоту.
Након ове битке Нелсон је био прилично здрастевено исцрпљен, те одлази у Напуљ. Након опоравка Нелсон је учествовао у бурним догађајима у овом делу Медитерана. Ту је добио и необичну наклоност Лејди Хамилтон. Пошто је често боравио на мору, ретко је долазио у контакт са женама. Та необична жена га је одмах освојила иако он није знао за њену бурну прошлост.
Повратак у Енглеску и одлазак на Балтик
Нелсон је у Енглеској дочекан са свим почастима. Добио је многа признања и наклоност одушевљеног народа, чиме је испунио свој дечачки сан. Али није имао породичне среће. Због љубави према Лејди Хамилтон, раставио се од своје жене. Убрзо постаје вицеадмирал са плавом заставом и одлази на Балтик са флотом којом је командовао Хајд Паркер (Sir Hyde Parker). Енглеска јавност и сам Нелсон очекивали су да ће он бити главнокомандујући официр. Суштина проблема на Балтику је била енглеска процена да морнарице Данске, Шведске и Русије могу доћи под утицај Француске и на тај начин да угрозе Велику Британију са севера. Одсудна битка са данском морнарицом се догодила 02. априла 1981. године код Копенхагена. Британски бродови су дошли са отвореног мора и напали данске бродове који су се бранили ослонцем на јака обалска утврђења.
У тој битци поново је дошла до изражаја Нелсонова помораска вештина и одлучност. Вешто је маневрисао бродовима између плићина и био истрајан у отварању ватре. Иако је од главног команданта добио наређење за прекид ватре, Нелсон је продужио напад и извојевао победу. Са Данском је склопио примирје. Мучила га је чињеница да је до победе дошао отказивањем послушности. У тој битци обе стране су имале велике губитке. За показану одлучност и извојевану победу Нелсон је добио част подгрофа (viscont).
Нелсону није пријала северна хладна клима па је пожелио да се врати у Енглеску. Међутим, када је постављен за команданта флоте, одмах је отпловио према руској обали да реши спор са Русима. Пошто на северу више није претила опасност, Нелсон се вратио у Енглеску.
Припреме за нови рат
На нови рат није дуго требало чекати. Наполеон Бонапарте приграбио је сву власт у своје руке и 02. децембра 1804. године, окрунио се за цара. У Великој Британији на место премијера опет је постављен Вилјам Пит (William Pitt) млађи. Он је успео организовати трећу коалицију против Француске, у коју су, поред Велике Британије, ушле Русија, Аустрија, Шведска и Напуљска краљевина. Пруска је остала неутрална, а Шпанија је постала савезник Француске.
У међувремену, у мирнодопском времену од 1803. до 1805. године, Француска је припремала инвазију на Велику Британију. Наполен је схватио да на мору не може савладати снажну британску морнарицу, па је осмислио план „Булоњска експедиција“, како би Велику Британију победио у копненом рату. Тај план је предвиђао инвазију на Велику Британију са 120 000 војника, што је у оно доба представљало велику војну снагу. Наполеон је наредио да се припреми и изгради 2 000 транспортних бродова, погоном на весла и са плитким газом. Бродови су се скупљали у луци Булоњ. Французи су ојачали топовима обалску одбрану како би заштитили прикупљање тих бродова у луци Булоњ. Британци су покушавали омести тај план. У том циљу Нелсон је постављен за команданта обе обале у каналу Ла Манш. Он је сматрао да је таква служба недостојна једног вицеадмирала и молио је да га ослободе. У међувремену је купио кућу у Мертону у грофовији Суреј (Surrey) и тамо је уживао у друштву Лејди Хамилтон и њеног супруга Вилјама.
Крајем 1804. Године, Наполен је повећао своје флотне снаге на 2 300 бродића, а копнене на 135 000 војника. Француска војска је била прикупљена у великом логору код Булоња и чекала погодан тренутак да пређе канал Ла Манш. Наполен је сматрао да му само један дан поморске премоћи у каналу, може омогућити искрцавање у Енглеску. Тај план се могао остварити само уз подршку француске морнарице и удаљавање од канала бродова британске морнарице.
Блокада француске флоте
Велика Британија је озбиљно схватила опасност па је ангажовала своје флотне снаге у блокади француских бродова. Адмирал Корнволис (Cornwallis) са својом ескадром блокирао је луку Брест, док је вицеадмирал Нeлсон 1803 године послан у Средоземно море, где је преузео команду над тамошњом флотом. Одмах су извршили блокаду највеће француске луке Тулон. Желео је у некој одсудној битци поразити француску флоту. Нелсон је био испред Тулона од маја 1803. до августа 1805. године. У Лионском заливу владују честа орканска невремена, па се са правом може дивити на истрајности бродова у блокади. Због заробљавања четри шпанска брода са новцем који је био намењен као помоћ Француској, Шпанија је ушла у рат са Великом Британијом.
Наполен је планирао да француска флота у погодном тренутку изненада исплови из Тулона и одмами највећи број британских бродова у колонијална подручја тобожњим нападом на њих. Француска флота је упела испловити из Тулона 18. јануара 1805. године, када је у то време Нелсон вршио попуну бродова залихама на Сардинији. У међувремену францускка флота се под командом адмирала Вилнева (Villeneuve) поново вратила у Тулон. Французи су поново у априлу изненада испловили али су отпловили према Гибралтару. Нелсон је тражио француску флоту на путу према Сицилији и Египту. Када је од својих извиђачких фрегата и трговачких бродова, добио податаке о кретању Француза, кренуо је у потрагу за њима.
Французи су имали повољан ветар и временску предност, те су са делом шпанске флоте отпловили према богатим колонијалним острвима Западне Индије (Средњу Америку). Тамо су заробили британски конвој од четрнаест бродова.
Нелсон је дознао за кретање противника и пошао за њима. Тако су се британска и француска флота једно време гањале преко Атланског оцеана. Након безуспешног прогона Нелсон је добио наређење да уплови у луку Портсмут (Portsmouth).
Иако су Британци процењивали да ће француско-шпанска фолта упловити у шпанску луку Кадиз, адмирал Вилев се одлучио за севернију луку Ферол (Ferrol) на северозападу Пиринејског полуострва. Тамо је наишао на британску ескадру под командом вицеадмирала Калдера (Calder). Французи су се уз минималне губитке у борби код рта Финистер (Finisterre) успели пробити у луку. Када је чуо за то, Нелсон је жалио што није био на Калдеровом месту, како би задао одлучни ударац флоти адмирала Вилнева.
Битка код Трафалгара
У августу 1805. године испловио је Вилнев са флотом и упловио у Кадиз, где је објединио све расположиве поморске снаге (око 42 брода). Британски бродови су почели стизати пред луку, а ускоро је допловио и Нелсон, који је преузео команду над свим снагама британске флоте.
Наполеонов план је кренуо наопако. Он је очекивао да ће француска флота допловити у Брест да заштити десант. Када је 02. септембра сазнао да су његови бродови у Кадизу, наредио је обуставу напада на Велику Британију.
Нелсон је више волио праву битку него дуготрајно стражарење у блокади.
Правовремено је извршио квалитетне припреме за предстојећу битку. Често је сазивао своје команданте бродова са којима је водио дуге разговоре. Своје смернице дао је у познатом „Меморандуму“ који представља ремек дело у историји поморске ратне вештине.
Да би француско-шпанску флоту изукао на отворено море, Нелсон је повукао своје бродове на 50 миља[6] југозападно од Кадиза. Верујући да у близини нема британских бродова, Вилнев је са својом флотом испловио 21.октобра из Кадиза. Имао је намеру да кроз Гибралтар уплови у Средоземно море. Британске извиђачке фрегате су уочиле овај покрет и јавиле Нелсону. Он је судбоносног 21.октобра 1805. године, кренуо у сустрет противнику.
У квантитативном смислу адмирал Вилнев је био јачи. Имао је 33 брода са 3 000 топова и 30 000 људи посаде. Нелсон је имао 31 брод са 2 500 топова и 20 000 људи посаде. Узимајући у обзир маневарске способности бродова тог времена и карактеристике наоружања, бројна надмоћ је била често одлучујућа. У квалитативном смислу, Нелсонова флота је била у предности.Он је стално инцистирао на појединачној оспособљености сваког морнара а посебно је улагао напор у тактичком оспособљавању официра, нарочито команданата бродова. Вилнев је за своје официре говорио да су троми, пасивни и неспособни, а своје бродове је ценио као недовољно опремљене.
Тог дана на пучини Атланског оцеана дувао је лагани поветарац са северозапада. Када је Вилнев уочио Нелсонову флоту испред себе наредио је окрет и повратак у луку Кадиз. Због лошег маневра појединих бродова настао је неред у француско-шпанској колони бродова. За то време британски бродови су се лагано приближавали возећи низ повољни ветар. Нелсон је своје снаге поделио у две колоне. Он се налазио на заставном броду Виктори (Victory) наоружаног са 100 топова, који је био на челу северне колоне од 12 бродова. На челу јужне колоне од 15 бродова налазио се његов заменик Колингвуд (Collingwood) на заставном броду Ројал Совериџн (Royal Sovereign), наоружаног са 100 топова.
Нелсон је имао намеру пробити предњи део непријатељске колоне и тако спречити повратак у Кадиз. Колингвуду је наредио да пробију задњи део колоне код дванаестог брода од краја. Када је Нелсон послао са свог брода познати историјски сигнал „Енглеска од вас очекује да ће свако извршити своју дужност“, почела је битка код Трафалгара. Примењујући ново тактичко начело, Нелсон је успео остварити надмоћ на местима напада. Челни део непријатељске колоне је продужио за Кадиз и тек касније су се ти бродови покушали вратити, али већ је било касно. У самој битци од последице поготка једног стрелца са јарбола француског брода, смртно је рањен Нелсон. Пошто је за ту битку обукао униформу са одликовањима, сматра се да га је француски стрелац лако могао уочити. Иако тешко рањен пратио је развој битке. У својим задњим речима присећао се домовине и Лејди Хамилтон. Три сата касније, када је обавештен о победи своје флоте, адмирал Нелсон је умро.
Француски адмирал Вилнев је био заробљен и касније пуштен. На путу кући у Француској извршио је самоубиство.
Адмирал Нелсон је сахрањен уз највеће државне почасти. Скоро сваки већи британски град подигао је Нелсону кип или споменик. Брод Виктори је касније извађен и налази се на доку у ратној луци Портсмут. Сваки ратни брод који упловљава у луку даје му свечани морнарички поздрав, у знак сећања на славну Нелсонову победу.
Након Трафалгарске битке избрисане су француска и шпанска моранарица за дуго времена са пучине оцеана. Велика Британија постала је најачом поморском силом на свету. Инвазија на Велику Британију отклоњена је дефинитивно све до почетка Другог светског рата ( Хитлеров план „Морски лав“).
Закључак
Због свог изванредног ратничког талента и невероватне упорности, адмирал Хорације Нелсон постао је симбол успешности ратовања на мору. Превазилажење енглеског традиционализма и формализма у поморском ратовању, те наметање савременог и офанзивног карактера поморске битке, у поморској историји се зове „Нелсоново доба“. Бриљантне победе у поморским биткама, обезбедиле су му часно место међу највећим војсковођама у историји човечанства.
Успешност адмирала Нелсона не мери се само великим бројем добијених битака на мору већ и на неки начин добијеним ратом против Наполеона. Нелсонова победа на мору далекосежно је утицала на Наполеонове ратове на копну. Војно-политичке последице Нелсонових победа биле су огромне и пресудне за светску историју.
Тај необични адмирал, више болестан него здрав, провео је на мору више од тридесет година. Учествовао је у сто и четрдесет разних борби и битака на мору и копну. Био је потпуни инвалид без једног ока, без десне руке и са пуно рана на телу. Као такав је водио своју флоту из борбе у борбу, из победе у победу.
Свој велики утицај искористио је за повећање бриге државе за официре и морнаре те њихове породице. Водио је борбу за повећање надлежности и угледа команданта бродова као и њиховом тактичком оспособљавању. Нелсонов план битке код Трафалгара сматра се ремек делом у поморској ратној вештини. Изабрати повољни моменат и противника тући по деловима давао је предност мањим поморским снагама.
И пре своје херојске смрти стекао је љубав, поверење и дивљење у својој домовини и целом свету.
У многим морнарицама света морнари и данас носе стилизовани црни флор, као жал за Нелсоном. Француски морнари и данас носе црвени украс на морнарској капи, као знак весеља, због његове смрти.
Његов борбени дух и слава присутни су и данас у британској морнарици (Royal Navy).
На прослави 200-година трафалгарске битке у Портсмуту 2005. године, имеђу осталих присуствовали су и бродови моранрица Француске и Шпаније, који су сада савезници са Великом Британијом. Током свих свечаности код припадника британске морнарице, могао се уочити велики понос на Нелсона и победу код рта Трафалгар. Код француских и шанских официра била је приметна туга на њиховим лицима.
Ђорђе Пражић
капетан бојног брода
у пензији
ЛИТЕРАТУРА:
- Роберт Саути (Robert Southey) , АДМИРАЛ НЕЛСОН, Младост, Загреб, 1953.
________________________________
[1] Војни лексикон, Војноиздавачки завод, Београд, 1981., стр 697
[2] Медвеј (Medway) је увала пред ушћем истоимене реке, са ратном луком Чатам (Chatham) на јужној страни широког ушћа Темзе.
[3] Пељар или пилот су посебно квалификовани водичи бродова кроз опасна и непозната пловна подручја.
[4] Командант брода је добијао три осмине, официри две осмине, подофицири једну осмину а сва остала посада две осмине вредности плена.
[5] Обољење због помањкања витамина Ц у организму. У то доба узрок болести је био недостатак свежег воћа и поврћа у исхрани бродских посада.
[6] 1 миља = 1 852 метра