Meze
(izvor - Nikola Vidaković)
Svi hoteli u kojima su podmorničari boravili u toku PFO (skijanja) imali su svoje ekonomije. U njima se obavezno kiselio kupus, i poslužen za večeru jednoj grupi je posebno "legao" pa su zamolili poslugu da im servira još kupusa uz novu turu pića - tada popularnu Klekovaču BB. Kad je posluga, oko pola noći, po završetku radnog vremena, rekla gostima da se bife zatvara, podmorničari su zamolili da im ostave ključ od prostorije gde je kupus, platili do tada popijeno i pojedeno i dali avans za dalje. Po kupus se išlo nekoliko puta, a pred zoru društvo se razišlo. Iz bifea je zadnji krenuo Nidža (Vidaković, tada komandant 823) i na izlasku sreo upravnika hotela, koji je videvši prazne flaše i ostatke kiselog kupusa (uredno posložene za odnošenje na otpad) počeo da viče pitajući: "Ko će to da plati, odakle vam ključevi, koliko ste kupusa pojeli...?"
Nidža ga je pogledao i rekao da je sve plaćeno, te predložio da odu do ostave da bi se on lično uverio da je sve u redu, i da kupusa ima i za sledeću sezonu. Dok je upravnik nagnut nad kacom, pokušavao da prebroji glavice Nidža je diskretno izašao, zaključao vrata ostavivši ga da napravi detaljan inventar. Ključeve je ostavio u bifeu a on otišao da se malo ispruži pred odlazak na skijanje. Upravnika nije video do kraja skijanja, a posle 15 godina, sredinom osamdesetih, video ga je na mestu upravnika u jednom vojnom odmaralištu na moru i svi pokušaji da se sretne s njim, ostali su bez uspeha.
Amfibija
(izvor - Dušan Sokolović)
Godinama se u Puli tradicionalno za Prvomajski praznik išlo u Šijansku šumu, pa su tako jedan podmorničar i njegov kolega iz amfibijske jedinice sa o. Katarina, pozvali dve dame koje su prethodne večeri upoznali u hotelu Rivijera da se malo provozaju do šume. Dame su očekivale automobil, kojih je tada bilo vrlo malo u Puli, a "švaleri" su se pojavili u amfibiji. Međutim nisu stigli ni do pola puta s damama, jer dežurni oficir garnizona nije imao smisla za romantiku.
Uzbuna
(izvor - Martin Matošević)
Dom RM u Splitu imao je i nekoliko soba za prenoćište. Došavši službeno iz Zagreba (BI) u Split u večernjim satima majoru Milanu Zaklanu je bilo najlakše da tu prenoći. Rekao je mornaru na portirnici da ga ujutro probudi. Normalno je ustao, došao na portirnicu i po običaju pozvao Vojnu policiju, rekavši: "Ovde major Zaklan, molim vas pošaljite kola za prevoz". Dežurni vojnik u policiji primio je poruku i preneo dežurnom starešini sledećim rečima: "Druže zastavniče u Domu RM major z(Z)aklan, traže hitno prevoz". Zastavnik nije dalje proveravao, naredio je uzbunu, obavestio dežurnog istražnog sudiju, vojnu hitnu pomoć i pod uključenim rotacionim svetlom i sirenom dojurio do Doma RM gde ih je na ulazu dočekao major Zaklan, zahvalivši se na brzini uz komentar da nije trebalo da dođu "pod uzbunom".
Refleksi
(izvor - Vladimir Milatović)
Poručnik korvete, podmorničar Ferenc Terenji doživeo je psihotraumatski stres i prebačen u Vojnu bolnicu Split na lečenje, nakon čega su lekari predložili komandantu jedinice Fricu da Ferenca pošalje na daljnji kućni oporavak, pa je komandant odlučio da mu pratilac na putu bude klasić Toma (Velić), koji je obezbedio karte za put vozom, otišao u vojnu bolnicu Split, preuzeo Ferenca i svojim kolima ga odvezao u Loru da se spremi za put.
Ostavio ga je na prvom spratu u njegovoj sobi i naredio dežurnom kuriru da pazi na njega i da mu ne dozvoli da se udalji. Toma nije stigao da siđe s prvog sprata u prizemlje, a kurir je već počeo da viče kako je Ferenc skočio sa terase prvog sprata među ruže u prizemlju i počeo da beži. Na to je reagovao Toma istrčavši iz zgrade za Ferencem, a sve se dešavalo u momentu zalaska sunca kad se začula pištaljka za komandu mirno i započelo svečano spuštanje zastave u luci Lora. I begunac i progonitelj (pratilac - spasilac) su se momentalno ukipili i sačekali kraj spuštanja zastave nakon čega je trka nastavljena. Toma je sustigao klasića i ne ispuštajući ga više iz vida odveo kući, predao roditeljima, a u jedinici je ostala priča o usađenim vojnopomorskim refleksima.
Stevo spasilac
(izvor - Milan Komar)
U početku eksploatacije objekata tipa 821, a zbog jednopropelerske propulzije i četveroveza u Lori, remorker je bio u pripravnosti kod isplovljenja ili uplovljenja ovih podmornica. Manevar isplovljenja je počinjao vožnjom krmom uz kormilo nalivo sasvim, da bi se nakon toga prešlo na vožnju napred i kormilo dalo desno sasvim do ulaska u kurs za isplovljenje iz Lore. Komandanti su shodno svom osećaju za manevar, a ceneći meteo situaciju i ostalo počinjali manevar isplovljenja naređujući režim krmom – 1, 2 ili 3. Nidža (Vidaković, komandant 823) je uvek počinjao manevar krmom 3 sa otklonom kormila nalivo sasvim i u tom režimu je vozio oko 5-6 sekundi da bi podmornica dobila zalet, a onda sa napred 3–4 i prebacivanjem kormila na desno sasvim doveo podmornicu u kurs izlaska iz Lore.
Tog jutra 12. oktobra 1971. u 07:00 na manevru je bio Gera (Momčilo Kovačević), nesporno najbrži poslužilac manevarske ploče u jedinici. U trenutku kad je Gera prešao pokretačkom sklopkom sve reostatske stepene, povukao je vreteno sklopke prema sebi radi fine regulacije broja okretaja pogonskog elektromotora, nešto se otkačilo u vretenu sklopke čime je dalji manevar onemogućen. Jedino što je mogao, Gera je izbacio zaštitne sklopke obe kotve GPEM, čime je dalje okretanje propelera zaustavljeno ali je podmornica već imala inerciju krećući se prema vezu torpednih čamaca. I onda je zastavnik Stevo (Čečuk) s dežurnog remorkera nabacio konope na krmu podmornice, naglo zavezao i zaustavio podmornicu. Iskusni Stevo, Novosađanin, uvek nasmejan, prvi put je u očima imao izraz straha, kada se podmornica zaustavila na metar od postrojenih torpednih čamaca. Nidža mu je sa mosta viknuo: "Dobro je Stevo, skidaj konope, odmori, dobar si bio". Stručni nalaz urađen sat vremena kasnije pokazao je dimenzionu grešku jednog prstena na vretenu sklopke, pa je u radionici izrađen novi prsten s potrebnom korekcijom i potom montiran. Do kraja eksploatacije nije bilo problema s tom pokretačkom sklopkom.
Podmornica u ribarskoj mreži
(izvor - Marjan Pogačnik)
O prijateljstvima podmorničara s ljudima koji žive od mora ima bezbroj priča, a jedna svakako nadmašuje sve ostale. Poznato je kako ribare kočari – vukući čelične sajle po dnu mora iznad kojih su rastegnute odgovarajuće mreže – i kako se sve što naiđe neminovno lovi uplitanjem u mreže. Ali je kočar Anton Radić iz Rogoznice sem višedecenijskog bogatog lova imao priliku i podmornicu da ulovi – naime, kad je 821 na patrolnoj liniji uletela u mrežu i počela da vuče koču kontra smeru vožnje, ribar Radić se uplašio kao nikad u životu, i za opremu i za brod, a i za svoj život.
Posada podmornice je registrovala struganje čeličnih sajli o oplatu, što je bio nedvosmislen znak da je koča tu negde (i/ili zaostala morska mina). Komandant podmornice Ljubomir Kranjc je preduzeo odgovarajući manevar izvlačenja, pa potom nužnog izronjenja kako bi se podmornički privesci oslobodili delova zapetljane mreže. Zahvalnost barbe Antona komandantu podmornice što je zaustavio pogon i sprečio dalje kidanje ribarske opreme je bilo neviđeno. Tako je iskovano divno prijateljstvo, pa je ribar Radić pozajmio svoju koču podmorničarima na 24 sata kako bi trpeza predstojeće podmornička fešte bila što bogatija. A oni – nekoliko komandanata diverzantskih podmornica – posluživali su opremu i uređaje na koči kao da su tu rođeni, pa je ulovljeno 200 kg šanpjera i 300 kg škampi! Po povratku u luku, novi ribari su položili još jedan ispit - kako očistiti toliku lovinu i u kom vremenu.
Posada koja ima stila
(izvor - Milan Komar)
Nakon neuspelog isplovljenja 822 na probnu vožnju (zbog nekih propusta RZ) nakon malog remonta u Tivtu 1978, vidno ljut na komandanta Gorupa, pomoćnika Milatovića i upravitelja Komara, komandant jedinice Fric (predsednik prijemne komisije) se povukao s pratećom ekipom eksperata u nepoznatom pravcu, davši nam rok da sve bude ko picino oko za sutradan. Pošto se radilo o doterivanju nekih administrativno-tehničkih sitnica koje je trebalo sutradan po vožnji otklanjati, rešili smo to do podneva i dali posadi odmor jer se žestoko radilo prethodnih dana.
Agilniji podoficiri su do ručka nabrali dva džaka prekrasnih dagnji, a kako je jedan od njih muvao neku konobaricu u restoranu na Ostrvu cveća začas pade kombinacija da se to tamo spremi i servira. Ambijent božanski, pevaju Olivera Katarina i Toma Zdravković, za dugačkim stolom 15-ak podmorničara se gosti, kad u neko doba eto Frica sa svojom ekipom. I nemaju mesta nego uzeli piće za šankom premeštajući se s noge na nogu. U kakvoj je dilemi bio komandant Gorup to samo on zna – pozvati društvo za naš sto, a školjki ponestalo, ili ne? Gorup je ustao i učtivo se javio svom komandantu, stari lisac Fric nas je ostavio da uživamo, bez ijedne reči o tome sutradan na probnoj vožnji koja je protekla skoro pa idealno. Kasnije nam je priznao da voli takve oficire i takav odnos prema profesiji.
Priredio za objavljivanje
Milan Komar - (MT pukovnik
- podmorničar u penziji)