ветеран из два рата
Вицеадмирал Миливоје С. Павловић рођен је 8. септембра 1949. године, од оца Саве и мајке Борке, у селу Мојсиње, општина Чачак, Моравски округ. Раздраган и весео дечак играо се по предивним ливадама, пашњацима и баштама. У тој игри безбрижности посебно су га одушевљавали крхки момци који су долазили на осуство у униформи морнара. Њихове приче о животу у Ратној морнарици, често и претерано хвалисање допирале су у душу малог Миливоја, сањао је море и ако није никад био на њему. Први пут је видео море на екскурзији у основној школи и затим у гимназији и тада је сам себи обећао да ће и он бити морнар. Није ни сањао да ће постати адмирал. У својим мислима море га је мамило магичном лепотом. Гледао је на картама мора и океане, осећао је да би могао завирити у ове њихове кутке.
Кроз цело школовање, у основној школи и гимназији, тражио је пут како да плови по мору и упише Војнопоморску академију. И успео је. Уписао је жељену академију у Дивуљама, и са обале често гледао море, али била је и жудња за својим родним Мојсињем и завичајем да дочара своју љубав која га је враћала на родитељску кућу али и на море сањајући да ће једног дана постати адмирал.
Његово село, под именом Мојсиње[1], први пут се помиње у турским дефтерима 1476. године, кад је припадао смедеревском санџаку. Мојсиње је делило судбине осталих села у околини, односно судбину Србије под турским ропством. У Аустро-турским ратовима живаљ је страдао и бивао захваћен сеобама. Део становништва је напустио село и повлачио се преко Дунава, а у исто време из јужних крајева старе Србије и црногорских брда, Херцеговине и Старог Влаха долазили су нови становници, заснивајући домове или се настањују на старим напуштеним.
Мојсиње се у Аустроугарској помиње као „хајдучко село” што упућује на закључак да су његови становници били слободарски настројени и да нису трпели јарам на врату. Према списковима Казнене војске (Казнена крајина 1784–1788. године) сазнаје се да су двојица Мојсињаца, Радослав Радојевић и Саво Бошковић били истакнути јунаци. У време Првог и Другог српског устанка истицали су се многи неустрашиви јунаци. Први светски рат је однео много живота и Мојсиње је у црно завијенo: пуно мештана умрло је због разних болести, а 72 војна обавезника свој живот дадоше „за крст часни и слободу златну”.
Потомство јунака у Мојсињу одржало се до данашњих дана и верујемо да би они волели да знају те податке. Потомци Радосава Радојевића и Малог Радојића су данашњи Ранковићи, Лепосавићи и Јованчићи: потомци Радоја Вране су Вранићи; потомци Николе и Павла Куља су разгранали у две фамилије, данашње Павловиће (доње) и Симовиће (такође доње); потомци Василија Прокића су данашњи Јовановићи и потомци Томе ... су Тасићи. Павловићи којима Миливоје припада су потомци Павла и Анице Росић.
У предивном селу као мали уживао је са родитељима оцем Савом и мајком Борком, дедом Здравком, бабом Лепосавом и тетком Живком.
Завршио је основну школу у Мојсињу 1964, гимназију ну Чачку 1968, Морнаричку војну академију – поморски смер 1974, Командно-штабну академију Ратне морнарице 1985. и Школу националне одбране 1994. године.
У чин поморског потпоручника произведен је 10. септембра 1974, а унапређен у чин поручника корвете 1975, поручника фрегате 1978, поручника бојног брода 1980. (превремено), капетана корвете 1984, капетана фрегате 1988, капетана бојног брода 1993, контраадмирала 1997. и вицеадмирала 2000. године (ванредно).
Без обзира на напоре, а као награда превремено је ванредно унапређен, остао је духовно прибран, исправан и стамен баш као што је његова горостасна фигура. Његова мисија у времену и простору учинила је да идеал слободе, части достојанства и патриотизма буду постављени тако високо, тако да је постало смисао и циљ његова живота. Миливојеви успеси у Војнопоморској академији и Школи националне одбране, у командовању бродовима и јединицама и на другим функционалним дужностима величају углед и част државе и народа и Војске и Ратне морнарице и њега лично. Постао је узданица народа и Војске, а његови успеси припадали су нашој домовини и отаџбини и њеним знамењима.
Обављао је дужности: официр на стажу у 16. флотили миноловаца до 1975, помоћник команданта миноловца МЛ-142 у 16. дивизиону миноловаца до 1975, вршилац дужности команданта миноловца МЛ-142 до 1977, командант миноловца МЛ-142 до 1978, командант миноловца МЛ-151 до 1980, помоћник команданта за оперативно-наставне послове у Команди Другог одреда миноловаца до 1981, помоћник команданта за политички рад на великом патролном броду ВПБР-32 „Копер” до 1982, помоћник команданта за политички рад у 16. дивизиону миноловаца до 1983, командант Другог одреда миноловаца до 1985, командант Првог одреда ловаца мина до 1986, помоћник команданта за оперативно-наставне послове 16. дивизиона миноловаца до 1988, заменик команданта 16. дивизиона миноловаца до 1989, командант Војнопоморског упоришта Лошињ до 1992, помоћник начелника Одсека за обуку у Одељењу за оперативне послове и обуку Сектора за оперативно-штабне послове штаба Команде Ратне морнарице до 1993, начелник штаба Команде Флоте до 1995, командант Флоте до 1999, начелник штаба Команде Ратне морнарице до 2000, помоћник начелника Генералштаба Војске Југославије,за Ратну морнарицу до 2003, заменик начелника Генералштаба Војске Југославије до 2004. и саветник начелника Генералштаба Војске Србије и Црне Горе до пензионисања 1. јануара 2005. године.
Миливоје је на свим дужностима својим радом, знањем и високим стручним и моралним вредностима показао да је бриљантни официр и адмирал који је мудро, нежно, стручно и поморски стварао, деловао храбро, неустрашиво и непоколебљиво. Постављене задатке као помоћник команданта и командног брода или друге високе дужности у Ратној морнарици и Генералштабу извршавао је са професионалном одговорношћу, у духу завета домовини и отаџбини, исконског стваралаштва, преовлађујући изазове и немогуће ситуације. Својим умом и памећу продирао је кроз таму неизвесности као метеор својим сјајем кроз помрачину васионе. Бљесак његовог разума растеривао је све проблеме, као што врели ваздух или сунчев зрак растапа дебеле санте леда.
Миливоје је био и мој саборац. У току разбијања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије био је командант Војнопоморског упоришта Лошињ. Своју дужност је извршио беспрекорно, није имао губитака својих морнара и војника, веома успешно је извршио предислокацију својих јединица и технике пазећи да се не нанесе бол или губитак паравојним и параполицијским снагама и народима Хрватске.
У току агресије НАТО на Савезну Републику Југославију био је командант Флоте и начелник штаба Команде Ратне морнарице.
Пензионисан је 2005. године.
Службовао је у гарнизонима: Сплит, Плоче, Сплит, Кардељево, Мали Лошињ, Кумбор, Бар, Кумбор и Београд.
Одликован је: Орденом за војне заслуге са сребрним мачевима (1978), Орденом рада са сребрним венцем (1982), Орденом Народне армије са сребрном звездом (1987), Орденом за војне заслуге са златним мачевима (1992), Орденом Војске Југославије првог степена (1999) и Орденом југословенске заставе другог степена (2001).
Поред одликовања адмирал миливоје Павловић добио је велик број похвала и награда.
Миливоје се оженио 1978. године године са Ружицом, рођена Милевска, кћерком Пајсија и Милке и добија сина Здравка и кћерку Наташу. Највећа његова љубав су унуци Вања, Маша и Милица који су одлични ђаци наклоњени уметности. Вања студира графички дизајн, Маша је гимназијалка и свира виолину, а Милица је ученик основне школе и тренира одбојку.
Миливоје је често рецитовао песму „Море” од Мике Антића:
„Море је кад човек у себи нађе
мудрост како се будан сања
и кад су дани слани и сиви.
Мудрост како се сасвим живи.”
Он је нашао море и његове мудрости сна, дане слане и сиве и живот у мудрости и лепоти свога позива и части.
Може се укратко рећи:
Миливоје је морнарички официр и адмирал и душом и срцем. Ратну морнарицу је волео и обожавао. За њега је она била божји храм. Од првих дана завршетка Војнопоморске академије владао је правом суштином морнаричког духа. Маркантан и истакнути поморски официр и адмирал. Његово расуђивање морнаричког официра, његов поморски поглед и морнарске идеје одликовале су се правом уметности и морнаричком дисциплином. У оба рата на мору био је официр изнад просека и у агресији НАТО посебно је цењен као командант Ратне морнарице. Несебичним стилом, енергијом и предузимљивошћу није изгубио ни један брод ратне морнарице Југославије. Био је пун иницијативе, одлучан до смелости а смео је кад је требало, до дрскости, уз то за све своје командне одлуке примао је сву одговорност. Он је могао да се одлучи на најтеже и најодлучније, а пред тешкоћама никада није застао на пола пута. Његово поимање улоге Ратне морнарице као браниоца граница државе са мора и народа пред спољном опасношћу подразумевала је и високо сређене политичке прилике у држави и задовољне грађане као предуслов борбеног морала.
Личне особине адмирала Миливоја Павловића могу се на крају видети и кроз његов однос према најближим ратним друговима и потчињеним, а посебно према потчињеним бродским посадама. Ведрио је истином, правдом, пажњом, топлом речи, врелом утехом, другарском пажњом, родитељском милошћу, братском љубави и људским човекољубљем, а поврх тога јединственом достојанственошћу. Често у тренуцима опуштања запева песме из родног краја. Његове колеге кажу да је најбољи морнар међу певачима и најбољи певач међу морнарима.
Миливоје данас живи између Београда и родног краја Мојсиња. Све време посветио се својој породици, а док су били живи и родитељима, надајући се да ће време које у животу посветио Ратној морнарици и Војсци, на један диван начин, са љубављу и пажњом надокнадити својим најмилијим. Уједно, има времена да се дружи са својим ветеранима из Ратне морнарице и Војске, саборцима и пријатељима, а његова адмиралска част и јунаштво била је и остала одлика адмирала са душом, адмирала из Мојсиње из срца завичаја. Такав однос је наследио од предака Мојсиња и изградио породицу. Преци су за понос што је Миливоје посебно истицао: Дата реч, заклетва, образ и понос је његова слика према отаџбини која нема цену.
Београд, мaj 2026.
Морнаричкотехнички
генерал-потпуковник
др Радован Томановић
_____________________________
[1] Постоје четири легенде о имену „Мојсије или мој сине”
Прва: После Косовског боја једна мајка чекајући сина који је погинуо, уплакана тражила сина говорећи „Мој син...”, „Мој син...” и „Мој син је јунак”;
Друга: Мојсије је спасао девојку од Турчина и тако остало име по њему;
Трећа: Мојсије се са бродом насукао на гребен који су назвали „Мојсије”;
Четврта: Један турски војник био је отет као дете и када је требало да спале његово село мајка га је препознала „Мој син”.
Када је 40. класа Школе националне одбране била у посети Ратној морнарици, адмирал Павовић је пријемом одушеви-о слушаоце, па су га позвали као почасног госта на другарско вече поводом завршетка школовања у Дому Гарде. Паја је прихватио позив и после мало дужег наговарања запевао. Аплауз није изостао.