АУТОРА КОНТРААДМИРАЛА У ПЕНЗИЈИ БОШКА АНТИЋА
Медија центар „одбрана“ објавила је 2019. године Ратни дневник „Ратни дани Ратне морнарице, аутора контраадмирала у пензији Бошка Антића, у Едицији „Ратник“ (270 страна).
Предговор је написао генерал-потпуковник у пензији др Радован Томановић, а рецензенти су адмирал у пензији Милан Зец, генерал-потпуковник у пензији Радован Томановић и капетан бојног брода у пензији Ђорђе Пражић.
Прошло је више од двадесет година од завршетка суровог бомбардовања и не мање сурових ракетних удара по Савезној Републици Југославији, више од двадесет година од како су глобалисти окончали свој злочиначки поход на Савезну Републику Југославију како би је казнили за непостојећу кривицу, за грех измишљен и режиран на највишем нивоу њихове политичке, пропагандне, војне, психолошке и других доктрина зачињених најнижим страстима и спровођењу луциферским дивљањем над Србијом током опсесивне агресије. Анализом те агресије дошло се до закључка да је агресија НАТО на Савезну Републику Југославију за општи циљ имала: разбијање Савезне Републике Југославије и Републике Србије и стварање државних целина које ће служити интересима Запада; док је политички циљ агресије био смена актуелне власти у Републици Србији и Савезној Републици Југославији и успостављање новог система владања, а коначно војни циљ је био разбијање и уништење Војске Југославије. Сама агресија изнедрила је многе опасности по светски мир у будућности: (1) отпочела је без стварног узрока и повода; (2) изведена је без резолуције и мандата Савеза безбедности Организације уједињених нација; (3) подржала је најшири облик тероризма у једној земљи, као највећу данашњу опасност; (4) објект дејства било је становништво Србије, уништење једног народа; (5) агресор је применио и забрањена ратна средства, чиме је погазио све међународне конвенције; (6) прекршене су одредбе међународног права које се односи на територијални интегритет суверене нације, међународно признате унутар своје границе; (7) омогућила је да косовски Арнаути 17. фебруара 2008. године прогласе „државу Косово“ на српској покрајини Косово и Метохија.
Агресија НАТО на Савезну Републику Југославију (Србију) 1999. била је рат на малом географском простору, али са глобалним циљевима. Трајао је 78 дана, или 78 дана трајала су ватрена дејства тог рата. Јер, после тих 78 дана, рат НАТО против Србије наставиће се другим „невојним“ облицима. Био је заснован на тада промовисаној Клинтоновој доктрини тзв. хуманитарне интервенције, али и утро пут Бушовој доктрини глобалне доминације. Савезна Република Југославија (Србија) је нападнута јер је имала „погрешан“ економски систем – онај у којем су интереси обичних људи стављени испред интереса глобалног капитала. У Србији је била последња привреда у Европи коју није био колонизовао западни капитал. Током агресије НАТО уништено је само 14 тенкова, али су зато гађана и уништена 372 индустријска постројења. После пада владе Слободана Милошевића, Србија је постала вазал западног капитала. Ишчезла је полако Савезна Република Југославија и поделили су је на Србију, Црну Гору и Косово. Све је то рађено по истој шеми НАТО, али и уз обилату помоћ опозиције у Србији и Владе Црне Горе, тако што је: (1) оптужен председник Савезне Републике Југославије и извршен притисак на власт у Србији да га изручи суду у Хаг; (2) „промењена“ власт у Србији доводећи своје људе на власт; (3) колонизована Србија и пљачкано њено национално богатство; (4) надређене власти у Црној Гори за „подршку“ и у току агресије и после ње, самосталношћу и енормним богатством (војни објекти и земљиште) које је добила разбијајући Војску Србије и Црне Горе; (5) отето Косово и Метохија и формирана тзв. држава Косово итд. Интересантно је да је власт у Србији „освојена“ од стране Демократске опозиције Србије уз свесрдну помоћ Запада. У току њихове владавине Србија се предала либералном капитализму и контролисаној демократији од стране Европске уније и НАТО. Тај заокрет је био предвидив, јер је већ био завршен у Црној Гори. Дошло је до социјалног раслојавања друштва, образовања новог статусног слоја створених од привилегија у политичкој структури моћи, с једне стране, и велики број осиромашеног и незапосленог становништва, с друге стране. Друга последица агресије је одвајање Црне Горе и отимање Косова и Метохије, трећа, формирана је нова владајућа класа која је инструментализацијом политичке власти мафијашки отимала национално и друштвено богатство и четврто, установљена је зависна демократија.
Савезна Република Југославија се није укључивала у типологију европских односа, настојала је да очува независан пут развоја, традиционални систем власти, социјалистички модел економије и социјалну структуру друштва, многонационалну и много конфесионалну друштвену структуру. Западним земљама је засметала и православна вера Срба и Црногораца, духовни стожер народа. Зато су изабрали међуконфесионално непријатељство у коме су злокобну улогу одиграле не само специјалне службе НАТО, масонске ложе, него и Ватикан. Срби су остали сами и не само против ратне машине НАТО, него и против уједињеног фронта западног хришћанства, радикалног ислама и јудеизма. Срби су априори проглашени главним виновником југословенске трагедије, а сама агресија 1999. године је изведена и са циљем потпуне контроле квази државе, и не само то него да се Срби лише њихове православно-словенске суштине, расцепом Српске православне цркве и превођење у универзалну европску религију, где је Исус Христ замењен „богоизабраним“ народом, где је новац постао Јеванђеље, а распеће Христа се замењује холокаустом.
Агресија на Савезну Републику Југославију је пример бруталне употребе силе у решавању међународних криза, маскиране као „хуманитарна“, уз примену забрањених средстава. Много је писано о тој агресији на Србију, али мало се зна како је било у Црној Гори. О догађајима у периоду од 28. марта па до краја агресије, можемо видети из ратног дневника „Ратни дани Ратне морнарице“, контраадмирала Бошка Антића. Дневник почиње речима: „Оно што није забележено као да се није ни десило – позната је тврдња. Доживели смо нови рат и агресију какву свет није запамтио. Свако се на посебан начин нашао у том вртлогу. Опет је нашим просторима косила смрт, опет смо имале Обилиће и Бранковиће...“
Ово је књига о Ратној морнарици, о понашању власти у Црној Гори у време агресије и неким медијима. Она открива и показује свест народа, његов корен, дух и снагу, храброст и кукавичлук, неверство и издају... Ова је књига за наше, прошло, садашње и будуће памћење. Она откључава истину. Она је четврто време, нешто свевременско. Отуда можемо рећи да је адмирал Бошко Антић овом књигом откључао дух и душу свог народа, и добру и лошу, и честиту и јадну. Тако да ова књига треба да буде сврстана у незаобилазнице књиге–темељнице, књиге-истине. Ово је књига имена о часним официрима и онима који то нису хтели да буду, чекајући неко друго време и неке друге команданте. Ово је књига о часним и нечасним медијима, о медијима када се гинуло и умирало клеветали су Србију и српски народ и додворавали се појединим западним политичарима и политичарима Црне Горе, који су издали своје претке.
Адмирал Бошко Антић није се ограничавао само на дневне записе, већ као искусни војни аналитичар и стручњак разрађивао је читав низ војних и национално методолошких питања у вези са агресијом НАТО. Аутор је истраживао понашање власти у Црној Гори и дела старешина који су били већ „купљени“ да бојкотују многе акције које су требале да укажу на њихову лојалност. Та вечна питања Обилића и Бранковића била су му незамислива и веома болна зашто се то дешава, у име чега и са каквим циљем. Према овој осетљивој појави и сваком од ових питања, аутор не наступа са релативним размишљањем, већ са чврсто изграђеним мишљењем које презентује на један категорички и истовремено патриотски начин. Аутор, без обзира што не истиче имена власти у Црној Гори, и опозиције Србије побеглих у Црну Гору, ипак задире у специфичност њиховог понашања, да би доказао њихову слабост, страхове, заблуде, самоуништење у току сваког момента народне судбине. Аутор из дана у дан прати исцрпно ситуацију и са доследношћу анализира понашање власти Црне Горе и појединаца у Војсци Југославије.
Проглашењем ратног режима пловидбе и успостављање контроле пунктова пореметило не неконтролисано кретање на територији које је бранила Ратна морнарица због спречавања шверца робе из Албаније и Хрватске, те упловљење глисера из правца Италије и пребацивање албанских „избеглица“ у Италију. Због тога је дошло до кампање против Војске Југославије. Посебан проблем представљале су сталне оптужбе и протести власти у Црној Гори због дејства бродова Ратне морнарице по непријатељским авионима који надлећу Црну Гору и преко ње лете ка циљевима у Србији. Истовремено је прећено да ће „оружане снаге Црне Горе одбранити Црну Гору и да ће у случају сукоба војске и полиције нестати и Војска и Савезна Република Југославија и да ће бити угрожени животи грађана и припадника и симпатизера партија на чијим се трибинама даје подршка Војсци Југославије“. Упорно се заступала теза о политичкој улози Војске, о опасности од њеног учешћа у промени власти. Посебан проблем је представљао однос актуелне црногорске власти према одбрани земље. Вршена је опструкција да се у одбрани земље ангажују сви потенцијали, да се изврши мобилизација и спроведе радна обавеза. Образ Црногораца су спасили многи добровољци који нису могли да посматрају како авиони лете изнад њихових глава према Србији и руше Србију и у њој убијају децу и цивиле без милости.
Адмирал Бошко Антић се храбро борио против медијске кампање против Војске Југославије, посебно Друге армије и Ратне морнарице. Као саветник команданта Ратне морнарице за информисање и морал адмирал Антић водио је прави информациони рат саопштењима за јавност, интервјуима које су давали људи из Команде Ратне морнарице и Команде Флоте. Често је то чинио сваки дан, некад под својим именом, некад под псеудонимом, што се види из овог дневника, које су у целости објавили часопис „Дан“, а делимично „Побједа“ и „Вијести“. Најгласнији у подршци Војске био је Радио Светигора. Само повремено делови саопштења и члана објављивани су у београдским часописима, па и у ратним издањима листа „Војска“. Анализом саопштења види се да је аутор имао изванредан смисао за формулације, и кратка, сажета исказивања мисли као исходиште сопствене анализе ситуације. Његово свакодневно обраћање јавности био је израз националне самосвести и самоспознавања, како критичке свести о облику слободе људског ума, суочавање са страховима, трагичним околностима, домовинским и патриотским надахнућима и трагичним околностима НАТО агресије.
Дубина ове књиге је узвишена, стамена, чврста и постојана. У њој је сав отпор нашег народа према тиранији. Сва наша трагика је описана у саопштењима, чланцима, чији је био аутор адмирал Бошко Антић. Прочитајмо чланке од: 6. априла 1999. године „Европи за памћење“ објављеног у часопису „Дан“: „Крв невиних тече селима и градовима Југославије“; 7. априла „Краљица мора на погрешном курсу“ и „Витезови са поља Косова“; 9. априла „Нови светски хаос“, „Произвођачи магле“, „Бумеранг“, „Нација која нема своје хвали се туђим вредностима“; 10. априла „Заклетва младих војника“ и „Чојство и војна обавеза“; 12. априла „Спремни за оно за шта постојимо“; 13. априла „Погинули или заборављени“; 15. априла „Народ је уз своју војску“; 18. априла „Тако гину и сахрањују се јунаци“; 22. априла „Милици са љубављу“; 28. априла „Време за патриотизам“ и „Позив Црногорцима на одбрану отаџбине“; 27. априла говор на отварању изложбе „Трагови нечовештва“ у Херцег Новом; 13. маја „Успешно извршен задатак“, 14. маја „Што је баби мило то јој се и снило“; 16. маја „И непријатељ одао признање“; 20. маја „Шта је следеће на реду“; 31. маја „Градоначелник са својим резервистима“; 30. марта „На бранику отаџбине“ итд. „Ратни дневник“ је једна савремена драма о нашим судбинама. На оригиналан начин аутор открива вечну нераскидивост и повезаност прошлости и садашњости. Пише о храбрости, о кукавичлуку, самољубљу, лицемерју – похлепи и жељи да се влада, па било то као вазал или туђи поданик. Увек су му биле на уму речи Милутина Гарашанина:
''Све што је стидљиво и слабо, није против силе.
Све што је подло и грабљиво то је уз силу.“
Дубоку патњу и бол носи овај дневник. Трагичну суштину српске збиље, наше стварности. Он је жива слика наше стварности. Књига је духовно испуњена. Она је израсла из отпора према агресији НАТО. Истовремено, говори о појединачној и колективној одговорности, моралним законима и обавезама да се брани отаџбина и домовина, свој народ, да се одбрани своја духовност и препознатљивост.
Вредност дневника огледа се и у складно одабраним и на месту уграђеним патриотским песмама: „Срећне ти ране», „Косовски поклич“, „Христос васкресе, рањена Србијо», „Молитва“ од Јована Дучића», „Пркосна песма“ од Добрице Ерића... Дневник је обогаћен са саопштењима, интервјуима и пригодним чланцима родољуба и патриота: Петра Бошковића, С. Шарца, М. Вица, бораца НОР-а. Ђорђа Велебита, Д. Мариновића и Душана Глишића.
Бошко Антић је пишући овај дневник показао да је интердисциплинарац и рођени дијалектичар. Откривао нам је истине о свему што се дешавало, а сваку појаву је видео „тродимензионално“. Отуда рељефност и убедљивост његових текстова, текстова духа и части које ће генерације проучавати као посебан вид саопштења и борбе против информативних свемоћника. Његов дневник се одликује страсном и осмишљеном упорношћу, способношћу да виспрено захвати најважније дневне догађаје, да рони у дубину, а не да се бави маргиналним питањима у плићацима војне и стратешке области. Адмирал Антић спојио је у овом дневнику неколико талената, од врхунског војног стратега, војног писца и дежурног извештача у право време. У његовом дневнику нема пукотина, ни сламнатих речи, ни плевне празнине. Дневник одликује још једна врлина, коју готово нисмо сретали у другим сличним књигама, он је светао, јасан изглачани пропелер. Овом књигом аутор је показао да је официр свезнадар, самосвојан и значајан зналац војног стваралаштва и професионални познавалац војске.
Не ширећи даље причу о књизи Бошка Антића, адмирала, Ратног дневника „Ратни дани Ратне морнарице““ завршићемо са две закључне напомене:
- читалац ће сам најбоље моћи да процени овај дневник и да се увери у његов квалитет, вредност и посебност;
- овај дневник адмирала Бошка Антића је успешан покушај да се преко дневника, саопштења, информација, чланака саопшти каква је ситуација била у Црној Гори, Ратној морнарици и 2. Армији, и да покаже како се Војска Југославије, и поред сурове агресије, храбро борила и преживљавала.
генерал-потпуковник у пензији
др Радован Томановић