Poznata je tvrdnja da onaj ko želi dobiti rat na kopnu mora pre toga dobiti bitku na moru, a za to mora raspolagati odgovarajućom Ratnom mornaricom kojoj treba postaviti i odgovarajuće zadatke. Kao po nekom pravilu, sve mornarice sveta u zemljama u kojima preovlađuje kopnena orijentacija u vojnoj doktrini i strategiji pre dobijanja te bitke na moru moraju u miru dobiti boj sa svojom kopnenom vojskom s ciljem dobijanja odgovarajućeg mesta u sistemu odbrane svoje zemlje. Kod nas je Rečna ratna flotila morala voditi neprekidnu borbu unutar svog vida da izbori svoje mesto, jer je neprekidno bila u drugom planu, s obzirom da je operativno bila potčinjena Komandi 1. Armije (od 1962. godine), posebno u vreme pojave nacionalizma u komandnim redovima Ratne mornarice, kao što je to bio slučaj u vreme Masovnog pokreta u Hrvatskoj krajem 60-ih i početkom 70-ih godina, te krajem 80-ih godina.
Kratak period razvoja Rečne ratne flotile, u vreme dok je pomoćnik saveznog sekretara za narodnu odbranu bio viceadmiral Branko Mamula i, kasnije, viceadmiral Veljko Dokmanović prekinut je dolaskom na ovu dužnost viceadmirala Svete Letice, kada su zaustavljeni svi razvojni planovi za ovu jedinicu. Nažalost, ovakvom stanju doprineli su i kadrovi koji su išli na ruku nacionalističkom stavu rukovodećeg kadra Ratne mornarice prema ovoj jedinici, koju su uvredljivo nazivali ,,vlaška”.
Kao argumentacija za ove tvrdnje mogu poslužiti dva slučaja:
Prvi, kada sam došao u Generalštab, 1981. godine, problematiku Rečne ratne flotile u operativnom smislu u Upravi za pomorske snage i obalsku odbranu nije niko vodio. Preuzeo sam na sebe tu obavezu, iako mi to niko nije nalagao, uz veliku pomoć kapetana fregate Božidara Lekića iz Komande odbrane grada Beograda i, kasnije, kapetana fregate Josipa Putara, kada je došao u Upravu. Činio sam to s mnogo napora i bez ikakve pomoći svojih pretpostavljenih. Nasuprot tome, imao sam dosta otpora kod njih, jer im je to zadavalo samo novi posao, a boreći se za ovu jedinicu nisu se mogli ,,skupiti poeni za admiralski čin”. Nažalost, ne može se zbog toga sva krivica ,,svaliti,, na nesrpske kadrove, jer na čelu odeljenja su uglavnom bili srpski oficiri, ali mnogi su igrali kako je Letica svirao. Istina, bilo je i onih koji su shvatali značaj ove jedinice – kontraadmiral Milun Nikolić, pukovnik Vukoje Đorđe… Interesantna je promena kod rukovodećih ljudi iz Mornaričkotehničke uprave, koji su u vreme admirala Branka Mamule bili nosioci razvoja Rečne ratne flotile, a za vreme admirala Letice su se potpuno uključili u njegove planove, posebno u korišćenja navedenih brodogradilišta za sopstvenu korist. Odmah sam preduzeo mere da se formira Komanda za sprovođenje ratnog režima plovidbe. Svi su me upozoravali, čak i plašili, da admiral Mamula neće hteti ni da čuje za takvu jedinicu. Znajući da je on uvek bio za razvoj Rečne ratne flotile i uporan kakav sam uvek bio pristupio sam radu na tom planu i uspeo sam. Tadašnji načelnik Generalštaba, general-pukovnik Petar Gračanin, je prihvatio moj predlog, a admiral Mamula ga je bez komentara prihvatio. Problema sam imao samo kada je ova problematika raspravljana na nižem nivou, a čim je dolazila na nivo Generalštaba i Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu nije bilo nikakvih problema. Istina, Komanda nije postala sastavni deo Rečne ratne flotile već je bila u sastavu Generalštaba, zbog činjenice da je Rečna ratna flotila bila taktička jedinica, potčinjena Komandi 1. armije, a unutrašnji plovni putevi su se prostirali kroz zone odgovornosti tri armije i tri republička štaba Teritorijalne odbrane.
Drugi, u planu je bila gradnja artiljerijsko-raketnog broda za Rečnu ratnu flotilu. Izradio sam taktičko-tehnički zahtev za taj brod i taktičku studiju, a kada se pristupilo realizaciji daljnjeg rada na izgradnji ovog broda sve je naglo prekinuto s obrazloženjem da je ,,Mamula protiv tog projekta,,. Tako je izgradnja ovog broda ,,brisana,, iz srednjoročnog plana razvoja Ratne mornarice, kao i svi drugi zadaci za potrebe Rečne ratne flotile.
Kasnije je, jednom prilikom, kod admirala Mamule bio kapetan bojnog broda Živan Nikolić, kome je on rekao da ništa ne zna o tome i da on nije bio protiv gradnje tog broda, naprotiv. To je admiral Mamula potvrdio i meni kada smo se nekoliko godina posle raspada JNA sreli pred starom zgradom Generalštaba.
Očito, učinio je to Letica, a priključili su mu se poltroni iz njegovog kolegija. Tako je propala ideja o izgradnji ofanzivnih snaga Rečne ratne flotile. Kasnije su njegovo delo dovršili viceadmiral Ljubivoje Jokić i viceadmiral Vjekoslav Čulić, o kome će biti posebno reči kasnije.
Interesantno je da su svi planovi razvoja Rečne ratne flotile stavljeni ,,ad akta”, ali se razvoj rečnih brodogradilišta za specijalnu gradnju nastavio, pa je tako, pored Brodogradilišta ,,Brodotehnika” na to orijentisano i Brodogradilište ,,Sava” u Mačvanskoj Mitrovici, Brodogradilište ,,Tito” u Beogradu… Ovo poslednje je Letici obezbedilo kola, vozača i dozvolu za lov na Miroču svake nedelje, ne znajući da ih on obmanjuje obećanjima o otvaranju ,,novih poslova za njih”.
Tako je ova jedinica dočekala ratne događaje 1991. godine sa defanzivnim snagama, bez raketno-artiljerijskih jedinica i snaga koje bi mogle uspešno dejstvovati u uslovima koje je nametnula situacija u gornjem Dunavu, posebno oko Vukovara i Borova Sela.
Kadar Rečne ratne flotile, iako višenacionalan, uspešno je dočekao događaje i, za razliku od jedinica na moru, jedinstveno dejstvovao.
Sukobi na prostorima bivše SFR Jugoslavije, koji su izazvali građanski rat, ukazali su na manjkavost snaga Rečne ratne flotile zbog nepostojanja ofanzivnih sastava. Nedostatak ofanzivne komponente kompenzovan je naprezanjima posada postojećih jedinica i njihovom nenamenskom upotrebom, uz sav rizik koji je iz toga proizilazio.
Neophodnost postojanja jake protivminske komponente na vodnim putevima je potvrđena tokom trajanja građanskog rata u bivšim jugoslovenskim republikama. Uništenjem plutajuće rečne mine 1992. godine, koja je bila položena od strane hrvatskih paravojnih formacija i usmerena ka gradskom jezgru Novog Sada i njegovim mostova, u potpunosti je izvršen dodeljeni protivminski zadatak Rečne ratne flotile. Plovne borbene grupe štitile su mostove od Bezdana do Bačke Palanke i po prvi put je došlo do upotrebe brodova kao vatrenih tačaka sa vode. Jedinica je tokom kriznog perioda i sve vreme trajanja oružanih sukoba sa uspehom održala operativni režim plovidbe na unutrašnjim plovnim putevima.
ZA VEČNO SEĆANJE I NEZABORAV
Plovna borbena grupa u rejonu mesta Aljmaš, na ušću Drave u Dunav, 8. novembra 1991. godine primila je naređenje od komande Novosadskog korpusa da uputi jedan brod radi provere čehoslovačkog broda „Šariš“, koji se bespravno nalazio na desnoj obali Dunava, na 1388. kilometru. Na zadatak kontrole rečnog saobraćaja poslat je rečni minolovac 308, koji je isplovio oko 13 časova na naređenu lokaciju, uz preduzimanje mera borbenog obezbeđenja.
Brod RML-308 je plovio uzvodno i uspeo da sa razdaljine od oko tri kilometra opazi čehoslovački brod postavljen nizvodno uz desnu obalu Dunava, tik uz severni deo ulaza u Hulovski kanal. Posada RML-308 je stalno osmatrala obalu Кopačkog rita, koja je u tom rejonu bila obrasla gustim rastinjem i vrlo visokim drvećem, a plovni put se nalazio uz desnu obalu. Iza 1.386. plovnog kilometra brod je napadnut od strane hrvatskih paravojnih formacija iz zasede postavljene na obali. Strašne eksplozije su se ređale po brodu, koji je gađan raketama ispaljenim iz ručnih raketnih bacača „zolja“ i „abrust“ i mnogobrojnim puščanim hicima.
Кomandant odreda poručnik bojnog broda Zoran Marković bio je ukrcan na brod i nalazio na borbenoj stanici na komandnom mostu. Кod prvog pogodka eksplozija od rakete je odbacila pomoćnika komandanta, starijeg vodnika prve klase Lazara Mitića, sa komandnog mosta neposredno pored desnog boka broda u reku, ali se on spretno u padu uhvatio za sajlu ograde i uzverao na palubu. Zastavnik prve klase Stevan Marković nalazio se po desnoj strani broda zaklonjen nadgrađem u slučaju dejstva streljačkog naoružanja, a nakon prve ekslozije uspeo je da pomogne pomoćniku komandanta Mitiću da se izvuče iz vode i popne na brod i da skloni dvojicu mornara od opasnosti uguravši ih u kormilarnicu i salon broda. Naredna ekslozija rakete ručnog bacača je izbacila zastavnika Markovića kroz leva vrata kormilarnice u reku Dunav.
Iako pogođen snajperskim hicem poručnik bojnog broda Marković je nastavio da komanduje brodom i brodskom vatrom, a kada su svi polegali po palubi preuzeo je kormilo i oštrim zaokretom okrenuo brod nizvodno. Izvlačeći se pod borbom uspeo je da usmeri brod ka adi na suprotnoj levoj obali i nasuče ga na 1.385. kilometru. Po prestanku dejstva neprijateljske vatre sišao je sa komandnog mosta i zatekao zastavnika prve klase Кristijana Lampreta u kormilarnici teško ranjenog. Stariji vodnik Mitić je i dalje dejstvovao iz pramčanog topa, mornari su bili svi na broju, ali je nedostajao zastavnik Marković, koga nakon pada u reku niko više nije video.
Po saznanju o napadu na RML-308 komandant Rečne ratne flotile naredio je da u pomoć ugroženom brodu iz rejona baziranja krenu: RML-321 iz Aljmaša, RPČ-111 iz Bogojeva i RML-336 iz Dalja. Za to vreme posada RML-308 je uspela da izvuče ranjenog zastavnika Lampreta i pokušala da ga na nosilima prenese u selo Veliki Salaš u nadi da će mu se tamo pružiti hitna medicinska pomoć, ali je na putu ka seoskoj ambulanti podlegao ranama.
Boško ANTIĆ,
kontraadmiral u penziji