POUKE I ZA DANAŠNJA VREMENA
U januaru 1940. godine potopljen je nakon udesa razarač Ljubljana, dva meseca nakon završetka gradnje. Udes je otkrio sve nedostatke ratne mornarice, ali i neke prikrio zahvaljujući komisiji koja je za sve okrivila pripadnike ratne mornarice, a odgovornost Ministarstva vojske i mornarice zbog nedovoljnog materijalnog obezbeđenja koje je negativno uticalo na obučenost posade nije ni pomenula. Još jedanput se pokazalo da se štednja na obuci kad tad osveti.
Već nakon dva meseca posle završetka gradnje u splitskom brodogradilištu Jadranska brodogradilišta A.D. po projektu francuskog brodogardilišta Siege Social et Chantiers de la Loire iz Nanta razarač Ljubljana je potonuo u luci Šibenik 24. januara 1940. godine. Bilo je to u vreme kada je bilo jasno da se rat neće moći izbeći i kada je jedan takav moderan razarač predstavljao za ratnu mornaricu veliko ojačanje. Potapanje je izazvalo mnogo reakcija u javnosti.
Razarač Ljubljana je bio jedan od tri novosagrađena razarača (Beograd, Zagreb i Ljubljana), dok četvrti (Split) nije završen do početka rata. Ljubljana je ušla u službu septembra 1939. godine.
Deplasman broda je imao standardni delasman 1.210 tona, a puni 1.655 tona. Dužina je bila 95,4 širina 9,45 i gaz 3,18 metara. Oklop je iznosio 145 mm. Naoružanje se sastojalo od četiri jednocevna topa 120 mm, dva dvocevna topa 40 mm, dva mitraljeza 15 mm, dva trocevna torpedna aparata 533 mm, klizača dubinskih bombi i 32 mine tipa B.A. Pogon je imao dve turbine snage 44.000 KS. Brzina je bila 38,5/15 čvorova. Akcioni radijus 780/2.600 milja. Posada je imala: 10 oficira, 91 podoficira i 58 mornara.
UDES
Do udesa je došlo prilikom uplovljavanja u Šibenik diviziona razarača pri jakoj buri. Ljubljana je bila drugi brod u stroju kolone. Pri ulasku iz kanala Svetog Ante u šibensku luku udarila je desnim bokom o stene južnog rta ulaza. Od udara je probijena oplata broda u predelu vodonepropusne pregrade između krmenog turbinskog prostora i krmenih municionih komora. Komandant Flote, koji se tada nalazio na komandnom brodu u luci naredio je komandantu Ljubaljane da usidri brod između poluostrva Mandaline i nove obale. Razarač se postepeno punio vodom, prevrnuo se i potonuo na dubini od 17 metara. Utopio se jedan podoficir, a ostala posada je spašena.
Niz okolnosti je uticalo na ovu tragediju: jaka bura koja je duvala prilikom plovidbe kroz kanal i uplovljavanja u luku, brza vožnja kroz kanal u stroju kolone jer je Ljubljana morala držati kratko odstojanje iza razarača ispred sebe jer komandant diviziona nije raspustio stroj kako je to uobičajeno prilikom plovidbe kroz navigacijski teška područja kao što je Šibenski kanal, razarač je pre udesa imao mali broj školskih vožnji, a prva zajednička vožnja u sastavu diviziona razarača bila je upravo ova. Da nesreća bude veća, pomoćnik komandanta koji je dobro poznavao brod bio je na bolovanju, a komandant je tek došao na brod i nije ga dovoljno ni upoznao, pogotovo ne njegove pomoračke i manevarske osobine.
POSADA SA SUZAMA I ADMIRAL POSLEDNJI NAPUŠTAJU BROD
` Dva dana kasniје Politika je objavila da je njen dopisnik “imao danas po podne prilike da razgovara sa jednom vojnom ličnosti naše mornarice…” On mu je izjavio da nesreća koja je sinoć zadesila razarač Ljubljana nije nikako došla kao posledica bilo čije krivice, već da se radi o nesrećnom slučaju”.
“Politika” piše da je komandant razarača kapetan fregate Josip Ahlin bio poznat kao neobično sposoban i savestan oficir. Posada broda volela je svog komandanta. Kapetan fregate Ahlin bio je dugo vreme ukrcan na raznim jedinicama Flote i vršio sve svoje dužnosti na zadovoljstvo svojih predpostavljenih. Nesreća koja je zadesila njegov brod bolno je uticala na ovog oficira.
Posada razarača pokazala je u poslednjim trenucima katastrofe svog broda samopregor i prisebnost koji izazivaju divljenje. Do poslednjeg trenutka ovi momci, od prvog mornara na palubi do poslednjeg ložača u mašinskom odeljenju, ostali su na svojim mestima, savesno vršeći svoju dužnost i ulažući sve napore da spase oštećeni razarač. Suznih očiju mornari su izvršavali zapovesti svojih predpostavljenih. Brod su napustili tek onda kada više nije bilo nikakve nade za njegovo spasenje i kada su to njihovi predpostavljeni naredili.
Oficiri, podficiri mornari koji su bili u mašinskom odeljenju napustili su svoja odeljenja tek kada im je voda bila došla do vrata.
Poslednje napore da spasi oštećeni razarač učinio je komandant Flote kontradmiral Armin Pavić. Čim je saznao za nesreću koja je zadesila Ljubljanu, admiral Pavić je isplovio sa komandnog broda “Zmaj” čamcem na razarač Ljubljana i upravljao poslednjim manevrima teško oštećenog razarača. Kvar na brodu bio je vrlo veliki da ni najpožrtvovanije nastojanje admirala Pavića nisu uspela da spase brod da ne potone. Admiral Pavić je poslednji napustio razarač, onda kada su se iskrcali svi mornari.
Iste večeri izdano je službeno saopštenje Komande Kraljevske mornarice, koje glasi: “Danas, 24. januara 1940. godine u 17,20 sati kraljevski brod Ljubljana, pri uplovljavanju u šibensku luku kroz kanal Sv. Ante u njegovom zadnjem dijelu udario je u obalnu stijenu uslijed bure i teško oštećen poslije kratkog vremena potonuo. Istraga je naređena.”.
U članku “Ratna luka Šibenik” piše: “Oko 17 sati ispred kanala sv. Ante pojavili su se ratni brodovi Prve torpedne divizije Kraljevske mornarice: razarači Beograd, Ljubljana i Zagreb, koji su dolazili iz Boke Kotorske. Tim redom brodovi su krenuli i kroz kanal. Beograd, pod zapovjedništvom kapetana bojnog broda dr. Vilija Bačića, bez problema je prošao kroz kanal sv. Ante i ušao u šibensku luku unatoč jakoj buri i velikim valovima koji su ga dočekali na izlazu iz kanala. Razarač Ljubljana, pod zapovjedništvom kapetana fregate Josipa Ahlina, očito je vozio više desno (a morao je više lijevo) na izlazu iz kanala, pa ga je snažni udar bure bacio na stijene ispod vile “Moj mir”. Od udarca je u zadnjem dijelu broda na desnom boku nastala rupa duga osam, a široka dva metra. Mnogi članovi posade popadali su na pod. Ranjeni su časnik i devet dočasnika i mornara. Kapetan fregate Ahlin prvo je pokušao brod nasukati na pličinu Paklena, ali zbog jakog vjetra nije uspio. Na zapovjednom mostu broda Zmaj, koji je bio vezan uz obalu, nalazio se i kontraadmiral Armin Pavić koji se motornom brodicom odmah uputio prema razaraču, popeo se na nj i preuzeo zapovjedništvo. Pokušao je spasiti brod tako što ga je usmjerio prema pličini kod Šipada, gdje ga je namjeravao nasukati, ali su zbog velikog prodora mora strojevi prestali raditi pa se brod nagnuo i počeo tonuti.… Razarač je potonuo u plitkom dijelu luke: pramac mu je bio oko metar i pol ispod površine mora a krma desetak metara dublje.”
POSLEDICE
Posebna komisija je ocenila da je neposredni krivac za potapanje broda komandant broda, zbog slabog „vođenja broda kroz kanal i radi nepreduzimanja svih potrebnih mera za njegovo spašavanje“. Ni ostali brodovi koji su se zatekli u luci, kako je zaključila komisija, nisu preduzeli sve da se brod spasi od potapanja. Kao posrednog krivca za potapanja broda komisija je označila komandanta Flote i predložila da se smeni sa dužnosti, kao i komandanta ratne mornarice viceadmirala Marijana Polića. Komandant Mornarice je odgovoran za celokupno stanje u Mornarici, posebno za lošu kadrovsku politiku pri izboru oficira za više komandne dužnosti.
Komisija nije uzela u obzir da je brod doplovio iz brodogradilišta u Boku 2. decembra 1939. godine i da je do spomenutog udesa izvršeno svega nekoliko vožnji, uglavnom radi ispitivanja i isprobavanja naoružanja. Od školskih vožnji za uvežbavanje posade izvedena je samo jedna, i to 14. decembra 1939. godine u Boki, po lepom vremenu. Prema tome posada nije za tako kratko vreme mogla u potpunosti da upozna brod.
Ukazom od 17. aprila 1940. godine penzionisani su komandant Mornarice viceadmiral Marijan Polić i kamandant Pomorske obalske komande kontraadmiral Vladimir Marijašević, dok je komandant Flote kontraadmiral Armin Pavić smenjen s dužnosti i postavljen za komandanta Pomorske obalske komande, ali je po svojoj molbi penzionisan 19. jula 1940. godine. Tako su smenjene tri najodgovornije ličnosti u Mornarici, što je bilo bez presedana u dotadašnjoj praksi.
Komandant broda kapetan fregate Josip Ahlin nalazio se u istražnom zatvoru od 24. januara do kraja decembra 1940. godine. Osuđen je na šest meseci zatvora, iako je komisija njemu pripisala veliki deo krivice, pa je čak spominjana i sabotaža. Razlog blage kazne je činjenica da je posle dizanja broda ustanovljeno da nisu bili zatvoreni poklopci dvodna u municionoj komori i kormilarskom prostoru i zbog toga je voda prodrla u tri a ne u dva susedna prostora. Da su poklopci bili zatvoreni ne bi došlo do potapanja. To je ustanovila drugostepena komisija, koja je zaključila da su za potapanje krivi komandant broda, komandant diviziona i komandant Flote – komandant broda jer je on vodio brod, komandant diviziona jer nije raspustio stroj pred ulazom u kanal i nije odmah naredio mere sa spašavanje, a komandant flote zbog slabe procene situacije i što kao nastariji nije na vreme naredio mere za spašavanje broda.
Komandant razarača Zagreb je zbog nepružanja pomoći Ljubljani kažnjen pritvorom od 15 dana, dok su dva oficira sa Ljubljane kažnjena sa 20 dana pritvora zbog nepreduzimanja potrebnih mera nakon primećenog nepravilnog rada kormilarskog uređaja. Pored toga, nekoliko je oficira kažnjeno zabranom postavljanja na komandne dužnosti u Floti.
Bio je to u osnovi nesrećan slučaj kakvih je bilo i u drugim ratnim mornaricama. Gubitak tek sagrađenog broda, smena rukovodstva pred sami rat i činjenica da novo rukovodstvo nije bilo sposobnije od smenjenog dovela je do nepoverenja mlađih oficira u starije. Ne može se zaobići ni činjenica da je Ministarstvo vojske i mornarice svu odgovornost za stanje u Mornarici svalilo na komandni kadar Mornarice i ni jednom rečju nije pomenuto da je njegovim naređenjem smanjen broj vožnji zbog štednje goriva.
KRIVACA JE MNOGO
Jasno je da određena komisija, bez obzira što je u njoj bio i bivši komandant Mornarice admiral Dragutin Prica, nije bila neutralna. Iz njenog sastava se jasno vidi da u njoj, sem pomenutog admirala, stručnjaka nije bilo. Komisija je okrivila direktne učesnike u udesu, ali Ministarstvo nadležno za stvaranje povoljnih uslova za obuku brodova koji su tek ušli u sastav i koje je u svom sastavu imalo Odelenje za Mornaricu nije ni pomenuto. Niko ne može pobiti činjenice da je kriv komandant broda, komandant diviziona i komandant Flote, pa i Mornarice, ali Ministarstvo ne može, a jasno je da je „moglo“, skinuti sa sebe odgovornost što je dovelo u situaciju Flotu da plove brodovi sa neobučenom posadom, da se ta plovidba odvija u nedozvoljenim uslovima, da se vode pogrešna kadrovska politika u Mornarici i da se na visoke položaje postavljaju nesposobni oficiri. Tako to bude uvek kada umesto stručnosti prednost imaju političke igre, raznorazni ključevi i bavljenje najviše institucije sobom, a ne onima zbog kojih postoji.
Pouke mogu koristiti i danas, jer kasno će biti kada se nešto desi krivicu svaliti na direktnog izvršioca i tako ograditi sebe od odgovornosti.
U julu je brod izvađen u prisustvu radoznalog naroda. Nakon vađenja brod je otegljen u Tivat, gde je zarobljen u aprilu 1941. godine i u mornarici Italije dobio je ime Lubiana i služio je kao eskortni brod prativši konvoje za Afriku. Na jednom takvom zadatku dok je pratio francuski trgovački brod Charles Le Borgne, se nasukao na hrid, između Rta Bon i Ras Amara (Libija), pa je nakon tog potonuo 1. aprila 1943.
Boško ANTIĆ