Страдање поручника бојног брода Добривоја Зарића – Зарета

Ђорђе Пражић

Почетком седамдесетих година прошлог века у Сплиту је дивљао хистерични хрватски шовинизам са проусташким испадима. На чувеном сплитском фестивалу публика је извиждала победника Арсена Дедића, а након прекида утакмице између клубова Хајдук-Београд,   аутомобили са београдским регистрацијама су бацани у море. Приликом пописа становништва и у обичном животу, породицама војних лица српске националности је отворено прећено клање усташком камом. У таквој атмосфери је тада познати сплитски градоначелник Јакша Миличић  21. априла 1971. године, присуствовао састанку морнаричких старешина у ратној луци Лора. У свом говору агитовао је да се старешине са бродова Ратне морнарице укључе у „политичку акцију“ прикупљања новаца за изградњу аутопута Сплит-Загреб, чиме би се спојила та два хрватска града. Након његовог излагања устао је поручник бојног брода Добривоје Зарић-Заре, иначе рођени брат познатог српског глумца Драгана Зарића, познатијег као Лепи Цане. „Безрезервно дајем новац за спајање два југославенска, али паре не дам за повезивање два хрватска града. Недавно сам гледао нашег Врховног команданта Тита, када је обилазио Ниш, којега је назвао југославенским градом. Ако је Ниш југославенски град, онда су то и Загреб и Сплит“ – рекао је тада Зарић. Истовремено је прозвао градоначелника Миличића за његов недавни наступ на телевизији у којој је изјавио: „Сплит ће заувијек остати хрватски град упркос механичком приливу становништва, који прља бисер под Марјаном“. То се наравно односило на породице војних лица и српско становништво. Сви присутни у сали су ћутали а Зарић је још додао: „Хоћу ли ја у Сплиту бити Србин – ако дође до кама“.

Тада је састанак прекинут а одмах је почео Зарићев прогон у којем су предњачили високи официри српске и црногорске националности. Одличан официр и поморац, који је говорио четри светска језика експресно је смењен са дужности команданта торпедног чамца ТЧ-211. Натеран је да напусти ЈНА а војни судови у Сплиту и Београду су га у монтираним процесима на крају осудили на пет месеци затвора, које је одслужио у Војном затвору у Нишу. У исто време у Војном суду у Сплиту је суђено генерал-мајору Мартину Шпегељу због хрватског национализма. За своју мржњу према Србима и Југославији, иако је био осуђен на казну затвора,  Шпегељ је награђен вишом генералском дужношћу у Београду.  Изузетни интелектуалац Добривоје Зарић се брзо снашао у цивилном животу, али своју борбу за Југославију је платио прераном смрћу. Умро је 23.маја 1977. године, у тридесет и деветој години живота. Зарићева борба за Југославију, за коју је дао живот, је била узалудна.

Вансеријски морнарички официр у Титовој Југославији је сатанизован и уништен од комунистичких партијско-безбедносних структура, само зато што је мислио да су Загреб и Сплит југославенски градови.  Прогнозе градоначелника Јакше Миличића су се оствариле у деведесетим годинама, када је из Сплита  протерано 10.160 становника српског и југославенског национаног определења,  који су по њему „прљали“ Сплит. Све је то урађено према плану „министра смрти“ генерал-пуковника Мартина Шпегеља. Хрвати су у међувремену изградили аутопут Загреб-Сплит, који је напокон спојио та два хрватска града, а оружаном сецесијом су се заувек растали од Југославије, коју су искористили као наивну провинцијску љубавницу. Највећа концетрација Срба у Сплиту је тренутно у сплитском окружном затвору на Билицама, за чију бројност се брине црногорско правосуђе. Баук југославенства још увек злокобно лебди изнад наивног српског народа.