Самоубиства у ЈРМ као посљедица хрватске пропаганде

Ђорђе Пражић

Према неким статистичким подацима самоубиства се јављају највише у двадесет посто случајева код душевних болесника. Спољашње оптерећење као узрочни фактор самоубиства био је основни узрок у увом периоду. У септембру мјесецу 1991. године, хрватска пропаганда и државни терор су синхронизованим дејством остварили најжешће нападе на припаднике ЈРМ (ЈНА) и српски народ. Био је то наставак осавремењене и софистицираније варијанте пропаганде и злочина виђеног још у усташком режиму НДХ. Чиниоци који су могли утицати на самоубиства у том периоду, били су следећи: младост као доба која више нагиње самоубиству, одвојеност од породица, строжија дисциплина, исправљање неправде која им се наноси, ослобођење емоционалне непријатне напетости које  им је наметнула ситуација у Хрватској.[1]  Карактеристични су били следећи примјери у ЈРМ:

Контраадмирал Владимир Баровић извршио је самоубиство 29. септембра 1991. године, у канцеларији Команде Војнопоморског упоришта Вис. Требао је да прими дужност начелника штаба КВПО а на Вис је дошао са дужности команданта 5.ВПС Пула. Претходни начелник штаба КВПО контраадмирал Фридрих Морети је на властити захтјев отишао у пензију а у отвореном писму у дневном листу „Слободна Далмација“ оптужио је ЈРМ (ЈНА) за агресију и злочин према Хрватској. Контраадмирал Баровић је имао добар професионални углед међу припадницима ЈРМ. У свом опроштајном писму написао је слиједеће: „На крају свега“ (наслов) Дошло је вријеме да човек не може да се бори за своје идеје (реч „идеје“ су биле два пута прецртане и замењена је са рјечју „људе“) људе. Желим да будем сахрањен на о.Вису. Контраадмирал Баровић (у потпису). Међутим, хрватска пропаганда је искористила овај трагичан догађај и у дневним новинама „Слободна Далмација“  објавили су лажни садржај писма који је оптуживао ЈНА, посебно војни врх.

Ту су изнешене чињенице које су у том тренутку веома негативно дјеловале на припаднике ЈРМ, који су били у блокираним касарнама. У то вријеме припадници ЈРМ у сплитском, шибенском и задарском гарнизону су били  у веома неповољној ситуацији. Тешко је било објаснити морнарима-војницима и младим старјешинама циљ одбране касарне у окружењу, када је  на безбједном мјесту (ИКМ КВПО) будући начелник штаба Команде ВПО извршио самоубиство.   Између осталог, у лажном опроштајном писму [2] су  наведени следећи наводни Баровићеви ставови:

„Агресија ЈНА против Хрватске је представљало дјело супротно црногорској части“.

„Ништа није могао учинити како би официре и морнаре ЈРМ у Пули, одвојио од прљавог рата против Хрватске“.

„Неслагање са високим официрима команде ЈНА а посебно са плановима генерала Благоја Аџића и Вељка Кадијевића“.

 „У писму је изразио жељу да буде сахрањен на острву Вису“.

Острво Вис је међу припадницима ЈРМ имао симбол „Тврђаве Јадрана“, а посебно се потенцирала његова улога у Народноослободилачкој борби током Другог свјетског рата. Уочи напуштања Виса од стране ЈРМ, 1. јуна 1992. године, есхумирано је тијело контраадмирала Баровића и сахрањено у Херцег Новом у Боки которској. Хрватска пропаганда је максимално искористила лажно опроштајно писмо покојног адмирала Баровића у пропагандним нападима на ЈРМ.

Његов трагични случај се злоупотребљава од стране хрватске и црногорске пропаганде у сатанизацији ЈНА (тзв. великосрпски агресор) и српског народа (тзв. кривци за злочине и рат деведесетих) до данашњих дана. Врхунац злоупотребе се догодио за Дан државности Црне Горе 2016. године, када је њен председник Филип Вујановић одликовао контраадмирала Баровића, Црногорца (Баровић се увек изјашњавао као Србин) родом из Бања Луке, због тога што није хтио да бомбардује градове на хрватској обали у току 1991. године.

У згради  КВПО на Звончацу у Сплиту (звана Стара Бановина) дана 07.новембра 1991. године, самоубиство је извршио капетан бојног брода Новак Ковинић, референт у персоналном органу. Људство у овој команди је посебно било изложено хрватским пропагандним и терористичким дејствима. Услови за живот, рад и одбрану су били веома тешки, скоро неподношљиви. Овај иначе коректан и добар човјек боловао је од дијабетеса. Хрватска полиција му је ухапсила сина и малтретирала му је супругу, која му је покушала доњети лекове за тешку болест. Хрватски полицајци су просули ампуле инсулина и осталих лекова, те су их све уништили. Он није могао издржати наведене понижавајуће притиске према породици и нарастајући проблем са подмуклом болешћу. Самоубиство је извршио у својој канцеларији.

У  августу 1991. године у  Шибенику у подруму зграде гдје је живио, извршио је самоубиство капетан фрегате у пензији Михаило Олтеан, Србин по националности, претходни начелник везе у команди 8.ВПС. Прије рата у Шибенику је био омиљен као особа склона умјетности и препознатљивом смислу за хумор. Његово самоубиство је посљедица дјеловања хрватске пропаганде у његовој породици и малтретирања и понижавања од стране комшија.

Најтрагичнија и најмлађа жртва хрватске пропаганде и терора новостворене хрватске државе из ЈРМ је била Ивана Јовановић, кћерка капетана I класе Милорада Јовановића, замјеника команданта 410.лад ПВО из Дивуља. Средином септембра 1991. године, Јовановићева супруга, Хрватица по националности уз помоћ свог оца одселила је у родне Крижевце, практично напуствши супруга, који је био у опкољеној касарни Дивуље. Ивана је имала око дванаест година и била пуно везана за оца и његово родно мјесто Брус у Србији. Њена млада и суптилна личност није могла издржати одвојеност од оца и свакодневно слушање да је њен тата четник и злочинац. Почетком децембра 1991. године, Ивана је извршила самоубиство из очевог револвера. Отац Милорад није могао присуствовати сахрани своје ћерке а из касарне у окружењу изишао је са својом јединицом  десетак дана касније.

Након дугогодишњег малтретирања од стране војних и цивилних власти и комшија у Сплиту је у децембру 2011. године, скоком са солитера извршио самоубиство Владо Зјачић, син капетана фрегате Данила Зјачића, који је убијен 16.септембра 1991. године у Сплиту. Владина мајка Анка, иначе хрватске националности, у читуљи на годишњицу смрти, коју је објавила Слободна Далмација у децембру 2012. године, потресно је оптужила хрватско друштво за смрт њеног сина и сав пакао кроз који су прошли након убиства супруга.[3]  


Фусноте:

[1] Проф.др.Гојко Капор, пуковник, Психопатолошке појаве у војсци, Основи војне психологије (Зборник радова више аутора), Војноиздавачки завод, Београд, 1973., стр. 672 

[2] Кронологија рата, агресија на Хрватску и Босну и Херцеговину са нагласком страдања Хрвата у БиХ 1989.-1998., Хрватски информативни центар, Загреб, 1998. стр. 97.

[3] Синиша Павић, Зна ли премијер тко је Анка Зјачић?, www.novilist.hr, 19.02.2017.

2 thoughts on “Самоубиства у ЈРМ као посљедица хрватске пропаганде”

  1. Претходни начелник штаба КВПО контраадмирал Фридрих Морети је на властити захтјев отишао у пензију …………A Komandu VPO je napustio preko prozora , na vlastiti zahtjev takodjer – provjereno :-)).

  2. kапетан бојног брода Новак Ковинић nije bolovao od dijabetesa nego njegov sin , a posto je on bio ostao u komandi VPO , njegova zena nije mogla, niti je imala financijski sredstava kupovati inzulin za djete posto je vec tada vojna bolnica presla u domoljubne ruke.
    Pod konstantnim pritiskom supruge da nabavi inzulin ili da predje na Hrvatsku stranu ubio se svojim .357 Magnumom.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.